I pored spoznaje kosovskih zvaničnika o njegovoj važnosti, srpski stručnjaci, a još manje javnost, nisu upoznati šta se zapravo krije na njegovom dnu. Zbog sveopšte letargije društva, mladi dr Dušan Jovović, čovek koji se bavi istraživanjem i zaštitom srpske kulture, umetnik i reditelj, započeo je rad na dokumentarnom filmu „Gazivode, putevima Jelene Anžujske“.
Tvrdi da jezero krije mnoge tajne — groblja, crkve, nekropole, ali i prvu školu za dame i dvor Jelene Anžujske. Jovović smatra da ljudi u Srbiji veoma malo znaju o našoj baštini i nasleđu na Kosovu i Metohiji, a da ih sa druge strane često spominju.
„Za odlazak na KiM dovoljna je lična karta i želja da se obiđe ono o čemu se stalno vode rasprave. Ovaj projekat radimo malo iz revolta, malo iz bunta. Okupio sam ’diverzantski‘ tim vrhunskih stručnjaka“, kaže Jovović.
Ko je bila Jelena Anžujska?
Na dokumentarnom filmu sa Jovovićem radi i dr Katarina Mitrović, istoričarka koja je dugi niz godina fascinirana likom i delom najzagonetnije srpske kraljice srednjeg veka. Podseća da je Jelena Anžujska bila supruga kralja Uroša Prvog, majka svetih srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, baka Stefana Dečanskog i Cara Dušana. Ona je bila izuzetno značajna žena koja je došla sa Zapada i jedina srpska srednjevekovna kraljica koja je proglašena za svetiteljku.
Mitrovićeva kaže da će biti otkrivene mnoge tajne, ali ono što je još značajnije, misli da će film probuditi interesovanje, ne samo za kraljicu Jelenu, već za prošlost, o tome koliko je Srbija tada, u poslednjim decenijama 13. i na početku 14. veka stajala visoko iznad Istoka i Zapada i koliko je umela da baštini najbolje i od jednog i od drugog kulturnog kruga.
Dušan Jovović, kojeg nazivaju i srpskim Indijana Džonsom, kaže da je potapanje kotline i srpske baštine planirano dugo, a urađeno veoma brzo.
„Za manje od šest meseci odlučeno je da se izgradi jezero, a da bi se dobili uslovi za potapanje, morao se prvo poslati arheološki tim na to područje. Trebalo je ispitati 25 kilometara, a taj posao je urađen za samo tri meseca. Tim su činili Albanci i Srbi, zabeleženo je oko 30 lokaliteta, a onda je odjednom polovina te dokumentacije, u kojoj je bilo popisano što je sve dole nađeno, nestala. I sagrađeno je jezero, a srednjovekovna bogatstva potpuno su zaboravljena i potopljena“, kaže Jovović.
Na celu situaciju u to vreme upozoravali su i novinari. Tako je Politika 5. maja 1970. pisala:
„Odavno se govori da će naša poznata naučna imena pristupiti bližem izučavanju ovih spomenika, ali od toga još uvek nema ništa. Ovo je poslednji čas da se nešto učini.“
Jovović dodaje da ništa od toga nije urađeno.
„Obraćao sam se našim institucijama više od 30 puta, sa molbom da je bitno ponoviti to istraživanje i zaštititi ono što je ostalo. Rečeno mi je da ne postoje uslovi, da nema sredstava i da nemamo stručni tim da to uradimo“, priča autor dokumentarnog filma.
Pomoć ruskih podvodnih arheologa
Ipak, imali smo ozbiljan projekat i ljude koji rade iz srca, kaže Jovović. Tako je vođa srpskog ronilačkog tima Božana Ostojić, koja partnerski sa njim radi na ovom projektu, poslala dokumentaciju Ruskom geografskom društvu, elitnoj ekipi za takva istraživanja, čiji je pokrovitelj ministar odbrane Sergej Šojgu.
To je deo tima koji se bavi svim arheološkim projektima vezanim za duboka ronjenja. Nisu direktno vezani za ministarstva, već nastupaju kao NVO.
„Taj tim je na osnovu našeg projekta iz Sankt Peterburga došao na KiM — njih 40-ak sa četiri kombija i sa opremom od dva i po miliona evra. To je najveći projekat srpsko-ruske saradnje posle rata na Kosovu i Metohiji. Jezero je duboko 110 metara, tako da smo sa veoma ozbiljnim ruskim skenerima uradili 3D presek. Radili smo u više koordinisanih timova istoričara i podvodnih arheologa. Ipak, i pored loših vremenskih uslova, odmah smo osetili bratsku vezu — oni su se radovali više od nas kada smo našli crkvu iz 13. veka potopljenu na skoro 50 metara i Kulu zvonaru od sedam metara“, priča Jovović.
Projekat se radio u fazama, zbog otežavajućih okolnosti — Kfor ga nadleće, česte su promene vremenskih uslova, talasi znaju da budu visoki, a snimalo se u januaru zbog bolje vidljivosti, navodi autor filma i dodaje da je veoma bitna podrška određenih institucije, kao što je to muzej Srpske pravoslavne crkve i Muzej Hercegovine u Trebinju, jer Jelena Anžujska svojom vladavinom nije bila vezana samo za Kosovo i Metohiju.
Katarina Mitrović dodaje da je Jelena gospodarila velikim delom Zete sa gradovima kao što su Kotor, Bar, Ulcinj, Budva, Skadar ali i Trebinje.
„Poslednjih nekoliko godina Muzej Hercegovine, na čelu sa sjajnom direktorkom Ivanom Grujić, istražuje taj lokalitet, koji je zapravo na mestu muzeja unutar Starog grada. Lokalitet krije nebrojene tajne — kopalo se vrlo duboko da bi se došlo do onoga što sada već gotovo izvesno smatramo da jesu dvorovi kraljice Jelene u Trebinju“, naglašava istoričarka Mitrović.
Rad na ovom dokumentarnom filmu traje već tri godine, a jedino je„ Elektroprivreda Srbije“ donirala novac za dva sočiva za kameru bez kojih ne bi bila moguća snimanja.
Jovović kaže da ostatak novca zasad ide iz ušteđevine.
„Nadam se da će neko prepoznati vrednost projekta, a i ako ne prepozna, verujem da ću sa prijateljima da izguram njegov završetak kad-tad. Za sebe mogu da kažem da sam blagosloven da mogu da se bavim ovom temom i da mogu da se pohvalim da veliki broj ljudi na KiM ovaj projekat doživljava lično. Želim da se na zahvalim ’ekstra družini‘ sa KiM na svemu jer bez njih ovaj projekat ne bi bio moguć“, zaključuje dr Dušan Jovović.
