To se desilo sasvim slučajno, nastavlja Čanba svoja prisećanja: „Ja sam se veoma brzo zainteresovao za libreto koji mi je ponudio Dragan, jer ovde nije reč samo o jednom drvenom dečaku, već o temi koja je aktuelna i danas — to je priča o istini i laži, o dobru i zlu“.
Zajedno sa Čanbom u Srbiju su doputovala i četvorica plesača iz Državnog abhazijskog ansambla plesa i igre, koji su takođe nastupili u baletu i novosadskoj publici, uz neverovatan aplauz, pokazali fantastične igračke mogućnosti i lakoću pokreta.
„U balet sam uključio abhazijski ples, španski bolero, pa tarantelo, ali i srpsko kolo. Moram reći da se abhazijski ples jako lepo inkorporirao u koncept baleta. Ne bih rekao da je to kojekakva eklektika, pre da se radi o spektaklu unutar spektakla, kao kad imate neko specijalno gostovanje u predstavi. A gosti i jesu došli“, objašnjava za Sputnjik Čanba.
Plesači ansambla su inače u Novi Sad došli na poziv kompozitora Čanbe. Ovo je njihovo prvo iskustvo u klasičnom baletu, budući da se ansambl bavi isključivo nacionalnim plesovima.
„Mislim da je ovo iskustvo jako dobro za našu dalju karijeru. Drago mi je što smo doputovali u ovu prelepu zemlju sa ovako divnim ljudima. Mnogo nam je lepo u Srbiji. Imamo dva nastupa u Novom Sadu, nakon čega će nas u daljem izvođenju predstave zameniti srpski igrači, a ukoliko budemo ostvarili dalju saradnju, mi ćemo sa velikim zadovoljstvom da dođemo ponovo“, kaže Adamur Sangulija, jedan od plesača iz Abhazije.
Čanba kaže da razmišlja o postavci još jednog baleta u Srbiji, koji se konceptualno sasvim razlikuje od „Pinokija“ i koji nosi naziv „Isus“. U Seulu, kako tvrdi, postavka već postoji, pa ako bude postojalo interesovanje i u Novom Sadu, kaže da će mu biti veliko zadovoljstvo da to i realizuje, iako sa beogradskim Narodnim pozorištem, kako dodaje, još nije ni započeo pregovore.
Sa druge strane, Dragan Jerinkić, koreograf i autor ove postavke, takođe kaže da je saradnja sa Čanbom počela pre 10 godina još u Južnoj Koreji, gde je radio postavku „Karmina Burana“. „Upoznali smo se, sprijateljili i odlučili da sarađujemo. Odmah sam predložio da napravi muziku za Pinokija jer sam imao libreto, ali muziku ne. Tako se nakon nekoliko godina i rodio se projekat“, priseća se Jerinkić.
Premijera baleta „Pinokio“ izvedena je u subotu, 28. aprila, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, repriza je najavljena za 4. maj, a sve karte su uveliko rasprodate. Jerinkić kaže da to nisu dve jedine predstave koje će biti izvedene, već je ugovor sa SNP-om potpisan na četiri godine, te će sve to vreme balet ostati na repertoaru.
Kada je reč o gostovanjima, on navodi da još uvek ne postoji konkretni plan, ali da su u toku pregovori sa mnogim institucijama, a paralelno se vode pregovori i sa abhazijskim Ministarstvom kulture da trupa iz Srbije sa ovim baletom gostuje i u toj zemlji.
Na premijeru predstave u Novi Sad je zajedno sa kompozitorom i plesačima doputovao je i tamošnji zamenik ministra kulture Batal Kobahija, koji kaže da je cela Abhazija sa nestrpljenjem čekala ovo veče jer su mediji već duže vreme izveštavali o premijeri koja je trebalo da se dogodi u SNP-u.
„Sada svi jedva čekaju da se vratimo i da podelimo naše iskustvo iz Srbije. Balet ’Pinokio‘ je prvi punopravni balet komponovan od strane jednog abhazijskog kompozitora. Iako ovo nije baš abhazijski balet, već je više reč o klasičnom delu“, objašnjava Kobahija.
Za Čanbu kaže da voli tradiciju i da je izuzetno ceni, te da celu umetnost crpi upravo iz folklorne muzike, koju jako dobro poznaje.
„Radeći u Koreji i Francuskoj, Čanba je koristio te tradicionalne motive i stoga ih je izuzetno dobro i upoznao. Ono što je uradio u ovom baletu je nešto nesvakidašnje — reč je o klasičnoj muzici sa tradicionalnim motivima iz Abhazije, ali i Srbije. Imate situaciju da na srpsku muziku plešu abhazijski umetnici, a da, sa druge strane, na abhazijsku melodiju plešu srpski plesači. To vam je balet“, sa ponosom za Sputnjik priča on.
Sa druge strane, za Dragana Jerinkića kaže da je fenomenalan čovek, izuzetno dobar koreograf, ali i veliki prijatelj koji ih je razmazio svojom pažnjom. „Život u Srbiji u Novom Sadu jako me podseća na moju zemlju, ovde se osećamo kao kod kuće, zato i želimo da očuvamo saradnju“, navodi on.
„Nećemo gubiti vezu, imamo mnogo toga zajedničkog i kada je reč o istoriji i kulturi, a Srbija i Abhazija su zemlje u kojima je hrišćanstvo ukorenjeno veoma duboko. Zbog toga i vodimo pregovore o tome šta ćemo raditi u budućnosti, zasad su još uvek sve karte otvorene“, sa nadom završava svoju priču Kobahija.
