„I to mogu da kažem, i Haradinaju i onima iza njega, na svakoj ulici, u Beogradu, Prištini, bilo gde, bez trunke straha. Zato što znam gde stojim i iza čega stojim“, rekao je Vučić u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“.
Predsednik je rekao da je njegova politika, politika života i naglasio da mu je i u pregovorima sa Prištinom „taj život, naš ovde i Srba na Kosovu, na prvom mestu“.
Vučić smatra da je prvi i osnovni problem u pregovorima činjenica d imamo posla sa ljudima, sa silom, za koju je kosovska nezavisnost gotova stvar. On je rekao i da je kosovski premijer Ramuš Haradinaj samo glasnogovornik „i to ne Kosova i albanskih ideja, nego pre svega onoga što Amerika želi i hoće da sprovede“.
„Hajde da ne zaboravimo koliko bi Haradinaj istinski bio hrabar da nema iza sebe, verovatno najvećeg ’mangupa‘ na svetu, onog koji nas je, on, a ne Haradinaj i OVK, i pobedio 1999. godine i koji jeste i autor i realizator kosovske nezavisnosti“, rekao je Vučić.
Sa druge strane, kako je naveo, mi smo u velikoj meri i sami.
„To ne znači da nemamo prijatelje u svetu. Rusija i Kina svakako to jesu, ali ovde, na ovom terenu, u ovim pregovorima, mi najveći deo toga moramo sami da iznesemo. Moramo da stanemo pred sve ostale i da kažemo jasno šta želimo“, poručio je Vučić.
Podsetio je da je Džon Kenedi govorio „da se ne plašimo da pregovaramo, ali da nam osnova za pregovore ne bude strah“, kao i na Kenedijevu rečenicu koja se, smatra Vučić, savršeno uklapa u osnovni zahtev Beograda — nema pregovora kada ti kažeš — ovo što je moje, moje je, a o onome što je tvoje možemo da pregovaramo.
„Pa ne može. I Haradinaju i onima koji stoje iza njegove navodne hrabrosti. Ne može, pošto pregovori nisu pregovori ako se ne završavaju kompromisom. Sve drugo bila bi prisila, protivpravna, ali i bez dugoročnih obavezujućih posledica. Henri Kisindžer je to formulisao kada je rekao da nema pregovora u zarobljeništvu. I da, i kada ih ima, onaj s druge strane mora da bude svestan da će pristanak zarobljenika biti iznuđen, da će biti dobijen prisilom. A takvi ugovori nigde na svetu ne važe“, napomenuo je predsednik Srbije.
„I to je ono na čemu ja, na čemu Srbija stoji u ovim pregovorima. Hoćemo ih, nikada nećemo odustati od njih, ali da budemo zarobljenici, da se plašimo i zato pristajemo, da ne dobijemo ništa, e, to ne može. I to mogu da kažem, i Haradinaju i onima iza njega, na svakoj ulici, u Beogradu, Prištini, bilo gde, bez trunke straha. Zato što znam gde stojim i iza čega stojim“, rekao je Vučić.
Na konstataciju da pregovore gubi onaj ko prvi pomene cifru, te pitanje da li je iko pominjao bilo kakvu cifru, Vučić odgovara „niko“.
„Previše sve ovo dugo traje da bi bilo ko dobio ili izgubio na taj, amaterski način. I jeste da sve vreme govorimo o vrednosti, o onome šta je u celoj toj priči vrednost za nas, a šta za njih, ali je ta vrednost, u oba slučaja, previše velika da bi se odredila bilo kakvim brojevima“, napominje predsednik.
„Neću, na kraju, da dozvolim da naša vrednost ne vredi ništa“, naglasio je on.
On je istakao da je Kosovo naša vrednost, nešto što je neprocenjivo, mesto naše kulture, spomenika, istorije, ali je naglasio da ne želi da tu vrednost meri životima.
„Posebno ne životima Srba sa Kosova, ali ni životima svih drugih građana Srbije“, poručio je Vučić.
On je rekao da to ne može da dozvoli, i to ne samo kao neko ko misli da je život iznad svega, nego i kao racionalan čovek, koji zna koliko nas je malo i „koliko svaki san o Kosovu prestaje onog trenutka kada nas ne bude bilo“.
Na konstataciju da nema nameru da ostavi mnoštvo spomenika iza sebe, Vučić kaže da je to najgadnije pitanje.
„Koliko je ko mrtvih i slavnih iza sebe ostavio. Neki put mi se čini da je jedina mera, koja je ovde prihvatljiva, ona koja je u grobovima i kosturnicama. I dođe mi da sve pitam, pa zar stvarno to hoćete? Da i ovo malo nas izgine? Za neki mit, imaginarnu slavu, za novi poraz, ili za preskupu pobedu posle koje nikoga više neće biti. I plašim se toga, najiskrenije“, kaže predsednik.
Kako precizira, plaši se da li ćemo imati dovoljno snage, volje, želje, pa i vremena i slučajnosti da taj deo u sebi promenimo i da počnemo da volimo život i da prestanemo sa „ideologijom smrti kao jedine izvesnosti“.
Život je, napominje, izvesniji od smrti.
Prema njegovim rečima, suviše dugo smo bili okrenuti samo sebi, da nismo primetili da nas nema i da se smanjujemo i iščezavamo.
Podsetivši da se u Kini godišnje rodi oko 17 miliona beba, u Rusiji više od milion i po, a u Americi skoro četiri miliona, Vučić kaže da su to oni koji će sutra čekati našu decu, „naših šezdesetak hiljada beba, koliko se u Srbiji godišnje rodi, da sa njima rade, sarađuju ili, možda, da njima vladaju“.
„Mali Albanci danas, sa čijim roditeljima hoćemo da nađemo rešenje, sutra će biti veliki Albanci sa kojima će naša deca ili da sarađuju ili, ako smo dovoljno ludi da i ovu šansu propustimo, možda i ratuju. A njih će biti više. I te brojke su, kao i sve brojke, neumoljive. Njih je sve više, nas je sve manje“, rekao je Vučić.
„Koliko nas će sutra biti spremno da razume Albance, ili ćemo svako nerazumevanje koristiti kao priliku za novi sukob? O tome ja razmišljam kada pričam o potrebi da podignemo natalitet, ali i o potrebi da nađemo način za saradnju sa Albancima, baš kao i kada govorim, tražim, ukidanje ekonomskih barijera na Balkanu i stvaranje zajedničkog tržišta. Zbog brojki. I zbog jasnog pogleda u budućnost, koja, odmah da vam kažem, ni za koga na ovim prostorima nije dobra ako ne nađemo način da se i prirodno i ekonomski povećamo“, rekao je Vučić.
Kako je dodao, Srbija, Bosna, Crna Gora, Albanija, Makedonija… sve su to tek statističke greške na velikoj mapi sveta.
„I tek kada se o nama bude pričalo kao o prostoru sa dvadeset i više miliona ljudi povezanih zajedničkim tržištem, možemo da računamo na to da smo ravnopravni partner. Svi mi. I ako je danas nešto naš posao, onda je to upravo — razmišljanje o budućnosti, pripremanje za budućnost, traženje rešenja za nju. A što ja ne vidim tu budućnost bez dece, pa izvinite, ne vidim je. I nije to ni izrabljivanje žena, ni njihovo podjarmljivanje, ni iznajmljivanje materica za pare, to je samo gola činjenica. Da, ako bilo šta hoćemo, mora da nas bude. Ili, nazovite to mojom politikom. Politikom života“, poručio je predsednik.
Ona ga, naglasio je, tera i na razgovore sa svima u regionu, i na tu tešku ulogu, da ljudima u Srbiji kaže da nestaju, i da nešto, po tom pitanju, moraju da urade.
„I to će, na kraju, i da ostane iza mene. Da sam uložio u život. Ne u smrt“, rekao je predsednik.
Tanjug
