Predsednik Francuske Emanuel Makron izjavio je da Evropska unija ne treba da prihvati nijednu novu članicu sve dok se taj blok dublje ne integriše i ne sprovede temeljne reforme. Makron je rekao poslanicima da želi da zemlje Zapadnog Balkana ostanu „usidrene“ na evropskom projektu, ali da sada nije vreme da se primi bilo koja nova članica, preneo je AP.
Otkud Makronov zaokret prema pitanju proširenja EU? Unija jeste u problemima, ali postoje i neke obaveze prema zemljama kandidatima kojima su sve vreme nudili tu šargarepu na predugom štapu. Šta znači usidrenje za balkanske zemlje na putu EU?
Poruka stara, diskurs novi
Prema mišljenju Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu Makronova izjava nije preveliki zaokret imajući u vidu strategiju proširenja, u kojoj je rečeno da je 2025. najraniji mogući datum.
„To je za nekih sedam godina, a pretpostavlja se i deluje da će biti i duže. U skladu sa tim, Makronova izjava da u ovom trenutku ne može da se pokrene prijem u članstvo, ne odudara puno od te dinamike“, smatra Krstić.
Dakle, suštinski, Makronova izjava ne predstavlja neki veliki iskorak u odnosu na trenutno stanje, napominje politikolog, ali sa druge strane odudara u pogledu diskursa, odnosno poruka koje su slate ovim zemljama.
„Naročito odudara od poruka u poslednjih nekoliko meseci, a koje su bile mahom pozitivne i koje su težile da stvore neki dojam približnosti, odnosno prijemčivosti članstva i da stvore pozitivnu atmosferu koja bi na neki način podstakla zapadnobalkanske zemlje da misle da im je članstvo nadohvat ruke i da su one sigurno u EU u nekom skorom i realnom periodu“, ističe Krstić za Sputnjik.
Stim u vezi će Makronova poruka, predviđa politikolog, ipak imati negativne efekte po javna mnjenja i po političare na Zapadnom Balkanu, iako ona suštinski ne predstavlja neki veliki iskorak i ne mora da bude nešto van okvira ove strategije, makar u ovom trenutku.
Strelica i ka Višegradskoj grupi
Deo Makronove poruke o „usidrenju“ država na Zapadnom Balkanu bi, prema Krstićevom tumačenju, trebalo da znači da Evropa ne odustaje u perspektivi od integracija Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Međutim, to jeste nezgodan element poruke zato što se time danas — kad već spekulišemo o datumima, kaže: polako, nije još trenutak a vi ostanite usidreni, kako ukazuje Krstić — šalje kontraporuka.
„Zapravo se govori da će članstvo biti u nekom trenutku, ali ne možemo tačno da kažemo kad. Dakle, taj datum, to jest godina, opet se nekako stavlja u drugi plan. No, taj deo sa usidrenošću, odnosno vezanošću za Evropsku uniju, služi da se zapravo poruči da ni Makron ne odustaje od proširenja EU nakon unutrašnjih reformi koje su njemu prioritet“, dodaje Krstić.
S tim u vezi, moguće je da je i jedna od poruka koje je Makron hteo da uputi, rezonuje taj politikolog, usmerena i prema državnicima onih država članica EU, a naročito Višegradskoj grupi — pre svega Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, koje podržavaju dalje proširenje, ali su skeptične u pogledu nekog većeg stepena integracija. Pa je to, smatra Krstić, i poruka njima da u pogledu daljeg proširenja, što one zagovaraju, neće biti pomaka dok se ne postigne neki kompromis u pogledu reformi EU, sad sa 28, a uskoro ponovo sa 27 članica.
Bilo je i ranije vrlo eksplicitnih pominjanja krize u EU i ukazivanja da su potrebne reforme, podseća Krstić, od 2008. naročito naovamo, u kontekstu ekonomske krize, nakon toga i u kontekstu migrantske krize, potom u kontekstu takozvane evroskleroze.
Rizik da Balkan traži alternativu
„Uostalom, Makron je i čitavu svoju izbornu kampanju bazirao na potrebi reforme Evropske unije i to je jedna od ključnih stvari u njegovoj agendi. Dakle, ni tu nema ništa novo. Međutim, odudara konkretna poruka Zapadnom Balkanu, imajući u vidu da je u poslednje vreme — verovatno i zbog povećanog uticaja Rusije, pa čak i Turske, na koju referencira i Makron — postojala ipak neka vrsta prećutnog konsenzusa da se ta kriza više ne pominje nego da se insistira kod zapadnih zvaničnika na mogućnosti članstva Zapadnog Balkana, da se dâ neka realna i opipljiva perspektiva, makar na papiru“, precizira Krstić.
U tom smislu, Makron odudara od tog tona i od tog diskursa time što se opet prevashodno vraća na krizu i na funkcionisanje same EU, ponavlja Krstić, i govori da će to proširenje biti moguće tek nakon što se jezgro reformiše.
Makron je istakao da ne želi Balkan koji se okreće prema Turskoj ili Rusiji, ali ne želi ni da Evropa „koja funkcioniše sa poteškoćama sa 28, a sutra 27 članica, odluči da može da nastavi da galopira sutra sa 30 ili 32 članice, uz ista pravila“.
„Mislim da rizikuju. I zbog toga smatram da je poruka, uprkos tome što sama po sebi sadržinski ne izlazi preterano iz postojećih okvira, sa aspekta mogućih posledica loša i da čak i ako Makron to misli, a sigurno misli, nije trebalo to da kaže sa aspekta interesa ugleda EU, koja mu je navodno prioritet u ovom regionu“, sugeriše Krstić.
Takva Makronova izjava, dodaje on, otvara potencijal za kolebanja zapadnobalkanskih zemalja i za traženje alternativa.
