Zahtev Malagurskog portalu da objavi njegov odgovor, odbijen je uz sledeće obrazloženje: „Čitav tekst vašeg odgovora sastavljen je od očigledno netačnih podataka i tvrdnji nepodobnih za dokazivanje“.
Pismo Malagurskog objavljujemo u celini, a tekst „Faktografa“ možete pročitati ovde.
Hrvatski portal Faktograf i novinarka Ana Benačić obmanjuju javnost
To što je kvazinovinarka Ana Benačić osvojila prestižnu nagradu Marija Jurić Zagorka za internet novinarstvo trebalo bi da nosi neku težinu. Bez obzira na apsurd dodeljivanja nagrade za internet novinarstvo nazvanu po osobi koja nije doživela internet, nagrada po imenu prve profesionalne novinarke i najčitanije hrvatske književnice morala bi da obavezuje dobitnice na odgovornost pri plasiranju tekstova. To nije slučaj sa tekstom sa naslovom „Srbijanski teoretičar zavjere Malagurski gostuje u Zagrebu na poziv Privrednika“.
Naime, u samom naslovu je Ana pogrešila — ja se nikada nisam bavio teorijama zavere, već činjenicama pojedinih zavera. Zavere nisu neka izmišljotina — one postoje i zato postoji reč za njih. Zapravo, moji dokumentarni filmovi „Težina lanaca“ i „Težina lanaca 2“ su skupovi činjenično potkrepljenih argumenata da odnos Zapada prema raspadu Jugoslavije i svemu što je usledilo nije bila nikakva „mračna teorija zavere“, već se radilo o logici kapitala, odnosno neoliberalnom modelu nametanja strane kontrole nad domaćim resursima, medijima i političarima. Ana je intervjuisala ljude koji po sopstvenom priznanju nisu ni gledali moje filmove, već su na osnovu očito površnog pregleda jednog klipa za Sputnjik, novinsku agenciju za koju trenutno radim, zaključili sve o mom radu. Uz to, nije predstavljen stav strane koja se napada — Ana nije ni pokušala da me kontaktira.
Da jeste, rekao bih joj da sam ja verovatno prvi „simpatizer i apologeta balkanskih krvoloka“ kome je Karla Del Ponte dala intervju za neki film (intervjuisao sam je za „Težinu lanaca 2“). A Anin „dokaz“ za to da sam „simpatizer i apologeta balkanskih krvoloka“ je link ka jednom ranijem članku Faktografa, koji je napisan od strane — Ane Benačić. Kakav dokaz! U tom tekstu tvrdi da ja podržavam Ratka Mladića, što nikada u životu nisam rekao. Ali baš nikada. Njen „dokaz“ za to da podržavam Mladića je to što sam pitao ljude na Tviteru da li smatraju da je Ratko Mladić ratni zločinac. Bravo, logiko.
Ana dalje pominje da više godina koristim „zapaljivu nacionalističku retoriku i „nabrijavam“ najniže nacionalističke strasti“. Tako je Ana za „nacionalistu“ proglasila nekog ko je upravo u Zagrebu predstavio film „Težina lanaca 2“ na levičarskom Subversive Festivalu. Nekog ko je intervjuisao svetski poznate levičare poput Olivera Stouna, Noama Čomskog, Makla Parentija i drugih. Nekog ko je intervjuisao levičarsku premijerku Islanda i prikazao svoj film u Rejkjaviku uz podršku levičarske stranke „Zelena levica“.
Nekog ko je po stavovima u filmovima „Težina lanaca“ i „Težina lanaca 2“ apsolutno protiv nacionalizma, ko je ismejao i osudio nacionalističku i ratnohuškačku retoriku devedesetih i koga nacionalisti u Srbiji optužuju da je projugoslovenski orijentisan. To što neko ne mrzi Srbe i Srbiju ne čini ga „nacionalistom", Ana, a ako ih mrzi, to ga čini šovinistom.
Ana tvrdi i da proizvodim falsifikate, a kao „dokaz“ navodi link članka sa portala „Peščanik“, članak koji opravdava sudski potvrđene pretnje nasiljem upućene meni. Verovatan razlog zbog kojeg je „Peščaniku“ sasvim OK to da mi neko preti nasiljem je taj što je jedan od onih koji su osuđeni za pretnje — kolumnista „Peščanika“. Članak u stilu „sve je prihvatljivo, ako naša strana to radi“. Da ne pominjem što je u članku „Peščanika“ iznet niz neistina (na koje sam poslao odgovor „Peščaniku“, ali se nisu usudili da ga objave), Ana dodaje još jednu neistinu kroz intervju sa još jednim „stručnjakom“ koji nije ni gledao moj film, da ja navodno tvrdim da se u tuči navijača jedan Francuz sam bacio sa zidina. Da su Ana ili Anin sagovornik gledali film, videli bi da čak ni u sudskoj presudi povodom pomenutog incidenta nije dokazano ko je bacio Francuza sa zidina, a pošto to nisu dokazali, osudili su sve učesnike tuče za ubistvo, njih 12, kao da su ga svi zajedno bacili. Takva travestija pravde bi trebalo da bude predmet bezbroj stručnih kritika sudskog postupka. Ali moj film „Pretpostavka pravde“ je jedina ozbiljna kritika nelogičnosti u tom postupku i zbog toga sam ja bio predmet brojnih napada, pa i pretnji nasiljem koje su mnogi mediji, poput „Peščanika“, pokušali da opravdaju.
I na kraju, tema Kosova, kojoj je Ani toliko bliska da je prepolovila broj ubijenih Srba u martovskom pogromu 2004. godine, a za broj srušenih džamija na Kosovu navodi link sa prepouzdane Vikipedije — i to članak o uništenju srpskog nasleđa na Kosovu. Totalna zbrka kod Ane, koja iznosi neistinite podatke, koristi nepouzdane izvore ili ni ne navodi izvore za izrečeno (šta bi rekla Zagorka na sve to?), a onda mene optužuje za propagandu.
Izjave njenih sagovornika ne bih komentarisao, jer, ponavljam, po sopstvenom priznanju nisu ni upoznati sa mojim radom i nema potrebe da analiziram nivo sujete koji je potreban da bi neko komentarisao nešto u šta se ne razume samo da bi bio pomenut u nekom članku. Krivicu za to snosi Ana, koja nije umela da nađe relevantne sagovornike i da pruži šansu osobi koja se kritikuje da iznese svoj odgovor. Umesto toga, Ana iznosi neistine, poluistine i nedokazive tvrdnje. Verovatno misli da to što ona nešto misli i što poznaje ljude koji misle kao i ona dovoljan je dokaz da je to mišljenje činjenica. Mišljenje je mišljenje, a činjenice su činjenice — novinar ne sme da ima mišljenje bez činjenica da ga potkrepe. Kad bi znala ko sve dobija nagrade koje nose njeno ime, Zagorka bi se u grobu prevrnula. Ako im je cilj pošteno novinarstvo, čelni ljudi Faktografa bi zbog ovakvih propusta morali da sankcionišu Anu. Osim ako im to nije cilj.
Boris Malagurski
