U američkoj štampi, Danijel Server je predstavljen kao stručnjak za Balkan. Posmatrajući njegov dosadašnji rad iz ugla srpske politike, a oslanjajući se na definicije iz bezbednosne analitike, pre bi se mogao okarakterisati kao agent provokator. Odnosno, osoba sa uticajem, koja treba da podstakne određene pojedince ili grupe na slično delovanje.
Poslednja u nizu Serverovih izjava — da je Rusija „više nego spremna“ da napusti interese Srbije i da „prizna Kosovo u zamenu za priznanje Južne Osetije i Abhazije, aneksije Krima i podele Moldavije od strane Zapada“, a što bi „takođe dalo Putinu jaču bazu za podelu Gruzije, Moldavije i Ukrajine, tri države u kojima je Rusija koristila svoju vojsku za promociju etničkih podela“ te da će „Moskva nastaviti da blokira Kosovo u UN, bar dok Beograd ne kaže drugačije, a možda i posle toga“, data je u tu svrhu.
Ne treba uopšte sumnjati kako će ovakvo stanovište početi da zastupa i izvestan broj srpskih „javnih poslenika“. Posao Servera je da im spremi argumentaciju za novi krug priče o „zlim Rusima“, koji samo „gledaju svoje interese“, pa će, pre ili kasnije „ostaviti Srbe na cedilu“.
Ovako sročena prognoza ima ozbiljne manjkavosti. Najpre zbog toga što se zamenjuju teze. Do te mere da se radi o pravoj „logičkoj vratolomiji“. Rusija za proteklih četvrt veka nije pokrenula niti jednu inicijativu koja je kosovsko pitanje učinila teže rešivim. SAD su inicirale agresiju na SR Jugoslaviju, stvarajući geopolitički ambijent takvim, da će se posledice još dugo osećati. Prelazak u novu, još kompleksniju fazu, odigrao se u leto 2007. godine kada je predsednik Džordž Buš iz Tirane poručio: „Kosovo će biti nezavisno!“ Sve što Server navodi, a tiče se naglih ili postepenih eskalacija kriza u Gruziji, Ukrajini i donekle Moldaviji došlo je posle toga. Moraju se razlikovati uzroci i posledice.
Zatim, zato što, ako usledi neki „globalni dogovor“ SAD i Rusije, pa dođe do „podele interesnih sfera“ i samim tim međusobnih priznavanja teritorija sa spornim statusom, to nikako neće uključiti samo „trampu“ Abhazije, Južne Osetije i Krima za Kosovo. Možda je to bilo moguće 2008. godine, ali danas stvari stoje drugačije. Interesna sfera Rusije, a to je rukovodstvo u Moskvi naučilo iskustvo iz „novog hladnog rata“, mora ići dalje na zapad. Bezbednost Rusije se u ovim uslovima ne osigurava tako što će se SAD složiti sa nezavisnošću Suhumija i Chinvalija. Jer, NATO će i dalje jačati prisustvo na svojim istočnim granicama. U novoj ruskoj geopolitičkoj računici, a to postaje sve očiglednije, Balkan ima sasvim drugačiju računicu. Usput, treba reći da su u tu računicu pored Istočne Evrope uključeni i Centralna Azija i Bliski istok.
Potom, treba imati u vidu da SAD u ovom trenutku ne smeju da se „odreknu“ niti jednog saveznika. Samim tim ni da priznaju Abhaziju, Južnu Osetiju i Pridnjestrovlje, niti da se saglase sa referendumom na Krimu. To bi bila direktna poruka ostalim članicama NATO-a da se na Vašington više ne mogu oslanjati, što bi do te mere oslabilo unutrašnju koheziju, da bi se Severnoatlantska alijansa verovatno brzo raspala. Zato SAD i ne razmatraju takve poteze. Otuda je i Serverovo viđenje — „pravljenje računa bez krčmara“.
Na kraju, verovatno i najvažnije: Rusija ima sve argumente da već sada najavi ulaganje veta na pokušaj učlanjenja takozvane Republike Kosovo u UN. Čak i ako to od nje ne zatraži Srbija. Istina je, ne postoji nijedan razlog da Srbija „dozvoli“ ovakvo rešenje. Međutim, treba imati u vidu da je pritisak Zapada na Beograd ogroman, a sve u cilju kako bi se „pravno obavezujućim sporazumom“ definisalo da Srbija neće reagovati na pokušaj „uguravanja Kosova u UN“. Po „modelu dve Nemačke“. Kako će taj pritisak rezultirati i do čega će na kraju dovesti, ostaje da se vidi. Prema mišljenju eksperata iz SAD, ako Srbija to ne bi izričito zahtevala, Rusija ne bi imala „moralno pravo“ da uloži veto. Ipak, stvari i ovde stoje sasvim drugačije.
Prvo, Rusija je u žestokom sukobu sa NATO-om. Tzv. Republika Kosovo je u ustavnu preambulu unela odrednicu o „cilju da se država Kosovo uključi u proces evroatlantskih integracija“. Takođe, u Članu 143 istog tog ustava se navodi da je on podređen Ahtisarijevom planu (neverovatno, ali istinito). A tim planom je definisano da je najviši organ vlasti na Kosovu međunarodno vojno prisustvo. Odnosno — KFOR. Ulazak u UN omogućava „Kosovu“ i brz ulazak u NATO (tada više nema mogućnosti da taj postupak blokiraju Španija, Rumunija, Grčka i Slovačka), a zatim i potpunu transformaciju međunarodnog vojnog prisustva, od KFOR-a ka NATO-u. To bi bilo legalizovano i nepromenljivo u narednim decenijama. Zašto bi to Rusija dozvoljavala? Da li su u Moskvi toliko naivni, pa da rade u korist svoje štete?
Drugo, Rusija je dosad „balkansku politiku“ uobličavala oslanjajući se na međunarodno pravo. Zato toliko i insistira na poštovanju Rezolucije 1244. Ovaj dokument SB UN nije ispoštovan i ostaje neispunjen u čak 11 tačaka (članovi 1, 4, 9c, 10, 11a, 11e, 11j, Aneks 1.6, Aneks 2. u tačkama 6, 7 i 8). Takođe, bilo bi neophodno ponovo razmotriti primenu tačaka 11c, 11d i 11i, kao i polemisati o pridržavanju „regionalnih aktera“ tačke 18 (od svih država u regionu SB je zahtevao striktno sprovođenje 1244, što su pojedine zemlje ignorisale uspostavljajući bilateralne odnose sa Prištinom). Zvanična Moskva, dakle, ima solidnu pravnu osnovu da ospori svaki pokušaj učlanjenja prištinskih vlasti u UN. A to je važno za same UN, zato što ako olako dopusti da se preko toga pređe u slučaju 1244, nešto slično može biti slučaj i sa ostalim rezolucijama SB. Zato, gledajući na ovo sa stanovišta međunarodne bezbednosti i statusa UN, kao stalna članica SB, Rusija, uz Kinu, ima i obavezu da uloži veto. Tako se čuva međunarodno pravo i poštuje najvažnija međunarodna organizacija.
Treće, Rusija osnovu za veto može da traži i pozivajući se na Povelju UN. Temeljeći svoj stav na Članu 110, koji definiše ratifikaciju. Tu se opet vraćamo na „Ustav Kosova“ i podređenost Ahtisarijevom planu. Kako je svojevremeno primetio sudija Ustavnog suda SR Jugoslavije Aleksandar Simić — dosad su u istoriji postojale države koje su stvarale vojne saveze, a „Kosovo je prvi primer da vojni savez formira svoju državu“. Pored toga što je „Kosovo NATO država“, kako Jelena Ponomarjova u naslovu knjige navodi, to je i „razbojnička država“. Rad institucija odavno usmeravaju kriminalni karteli. Ovo znači da Rusija može da se pozove i na Član 4 Povelje UN. Tzv. Republika Kosovo ne ispunjava sve uslove za prijem, o tome se može naširoko pisati.
Rusija svakako ima i svoje (geo)političke interese da uloži veto na pokušaj prijema „Kosova“ u UN, ali je to donekle i njena obaveza kao stalne članice SB. Što se interesa Srbije tiče, značilo bi da se Moskva oko toga što je moguće pre izjasni. Ne zbog Albanaca, niti zaoštravanja odnosa sa Vašingtonom, već zbog EU. Kako stvari stoje, već od leta treba očekivati oštrije poruke iz Brisela: da Srbija izabere „ili Kosovo ili EU“. U tom kontekstu, i teško zloupotrebljavanje pregovaračkog Poglavlja 35. Jasna poruka iz Moskve bi takav pristup EU prema Srbiji amortizovala, a Evropsku komisiju naterala da traži novo „kreativno rešenje“ za evrointegracije Srbije. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, čak 81 odsto građana Srbije nije spremno da se „odrekne Kosova zarad evrointegracija“. Što znači i da bi jasan stav Rusije o ulaganju veta u ovom slučaju imao i nepodeljenu podršku našeg javnog mnjenja, ali i neophodan legitimitet. Rusiju ništa ne zaustavlja da uloži veto ovim povodom. Svi argumenti su na njenoj strani.
