Naime, kada se kaže „oligarh“, prvenstveno se misli na ljude koji su u kratkom vremenskom periodu uspeli da steknu ogromno bogatstvo tokom privatizacije u Rusiji nakon raspuštanja Sovjetskog Saveza 1990. godine, bez obzira na to da li su imali stvarnu političku moć, što izraz „oligarhija“ zapravo podrazumeva. Prvi oligarsi pojavili su se za vreme liberalizacije tržišta koje je sproveo Mihail Gorbačov, poslednji lider Sovjetskog Saveza — oni su švercovali veliku količinu robe poput računara i farmerki, koje su bile jako popularne u to vreme, i prodavali ih uglavnom na crnom tržištu i to za veliki profit.
Potom, kada je Boris Jeljcin izabran za predsednika, oligarsi su se pojavili kao grupa dobro povezanih preduzetnika koji su počeli skoro ni od čega i obogatili se pomoću konekcija sa korumpiranim činovnicima, što im je omogućilo da postanu milijarderi, posebno zbog velike razlike između starih cena ruske robe poput nafte, gasa i dragocenih metala, i cena koje preovlađuju na svetskom tržištu.
Oni, međutim, taj novac nisu investirali u rusku ekonomiju, već su sve te milijarde sakrili na privatnim računima na Zapadu, zbog čega su i dobili nadimak „kleptokrate“, te su postali ekstremno nepopularni među Rusima i obično su se smatrali uzrokom mnogih nemira u državi nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Tokom Jeljcinovog predsedavanja oligarsi su postajali sve uticajniji u ruskoj politici i imali su značajnu ulogu u finansiranju ponovnog izbora Jeljcina 1996. godine, a sa važnim informacijama o finansijskim odlukama vlade oligarsi su mogli lako da povećaju svoje bogatstvo. Međutim, prelomni momenat dogodio se 1998. godine, kada je usledila finansijska kriza u Rusiji koja je jako pogodila pojedince.
Međutim, današnji „oligarsi“ nisu nužno svoje bogatstvo stekli nelegalnim putem, švercom ili pljačkanjem državnog budžeta, već su svoje biznise preneli na Zapad i stvorili imperije baš kao što to čine i tamošnji biznismeni. Samim tim postavlja se pitanje ko je tu na gubitku, oligarsi ili Amerika koja će ostati bez tih ljudi koji putem svojih kompanija koje pune američki budžet?
Poznati ruski ekonomista Vladimir Rožanovski mišljenja je da ukoliko bi Vašington zaista želeo da se pozabavi tim problemom, onda bi trebalo napraviti razliku između onih koji uživaju kojekakav imunitet iz nepoznatog razloga i onih koji su trenutno na vlasti i trpeli bi iste posledice iako nisu iz tog miljea.
Štaviše, ističe on, ako govorimo o merama američkih vlasti protiv onih koji su se nelegalnim putem obogatili, verujem da će većina ruske javnosti takav stav Vašingtona podržati, ali samo u slučaju da to ne uključuje politiku duplih standarda.
„Ako bi postojala želja, mogla bi se utvrditi tačna cifra novca koji je izvučen iz budžeta i prebačen na lične račune pojedinaca. Verujem da ima puno onih koji ne bi hteli da se to desi, ali isto tako postoji i veliki broj onih koji to priželjkuju. To je veoma delikatno pitanje. U ovom slučaju mora postojati apsolutna transparentnost, jer u suprotnom imaćemo slučaj sa primenom politike duplih standarda“, upozorava on.
Kad već govorimo o količini kapitala, ukazuje Rožanovski, treba naglasiti da je veći deo završio ipak u Velikoj Britaniji, gde su ruski oligarsi, ali i oni iz Kazahstana, kao iz zemalja Zajednice nezavisnih država, kupovali preskupu nekretninu. „U Americi ipak nije takav slučaj, često putujem u SAD i mogu reći da tamošnja javnost o ruskim oligarsima ništa ne zna, za razliku od Velike Britanije“, zaključuje Rožanovski.
Sa druge strane, stručnjak sa moskovskog Instituta tržišta fondova i uprave Mihail Beljajev mišljenja je da sad oni, koji su sa svojim kapitalom bežali, ipak imaju razlog da se „čupaju za kosu“, jer oni nisu iz Rusije bežali sa kapitalom da bi se jednog dana u nju i vratili, uprkos ponudi ruskog predsednika Vladimira Putina da to učine nekažnjeno.
Treba podsetiti da je Putin ruskim oligarsima predložio takozvanu „ekonomsku amnestiju“, što bi im dalo mogućnost da vrate kapital u Rusiju i da ostanu zaštićeni od krivične ili administrativne odgovornosti, a takođe bi bili oslobođeni i od plaćanja poreza za prethodni period. Ujedno bi ta mera, kako je tada saopšteno iz Kremlja, zaštitila ruski biznis od „brutalnih i netržišnih pretenzija“.
„Međutim, za oligarhe je veliki problem da se vrate sa svojim novcem u Rusiju jer se svejedno plaše da neće moći da ga legalizuju. Osim toga, oligarsi nisu navikli da im novac tek tako leži, da se ne uvećava i ne donosi još veću zaradu. Poenta je u tome što u Rusiji za sada nema takvih instrumenata pomoću kojih bi oligarski mogli da ulože taj svoj novac kako bi on radio za njih“, ističe on.
Iako bi pretnje sankcijama mogle da posluže kao dodatni impuls, ocenjuje Beljajev, to će najverovatnije rezultirati eventualnim vraćanjem određene manje količine kapitala koje za oligarhe predstavlja „manje zlo“, ali svakako, kako dodaje, treba sačekati i videti koliko su te mere zaista ozbiljne i na koga će se one odnositi.
Beljajev napominje i da je određen deo kapitala već vraćen, što se može primetiti i u statističkim podacima, budući da je na različitim osnovama u Rusiju ušlo samo od početka godine oko 2,5 milijardi dolara, te je uložen u državne obveznice i kupovinu aktiva u Rusiji. „Ali, ipak, mislim da za sada ne vredi očekivati masovni povratak ruskog kapitala“, zaključuje Beljajev.
