Antiruska retorika na Zapadu se intenzivira, a neprijateljske aktivnosti na granicama Rusije se aktiviraju. Tim rečima ruski ministar odbrane Sergej Šojgu otvorio je Konferenciju o međunarodnoj bezbednosti u Moskvi.
Brojke govore u prilog tim tvrdnjama. Šojgu je naveo da je broj vojnika NATO-a u baltičkim državama i Poljskoj narastao na 10.000, a da je broj NATO vojnih vežbi porastao. Takođe, prema njegovim rečima, sve su dinamičnije aktivnosti ratnih brodova NATO-a u Baltičkom i Crnom moru.
Ruski lovački avioni podignuti su od januara više od 25.000 puta kako bi presreli strane vojne avione koji su pretili da naruše ruski vazdušni prostor, rekao je Šojgu.
On je takođe naglasio da američki sistem protivraketne odbrane predstavlja faktor destabilizacije i podsticaj za trku u naoružanju.
Savremeni svet nalazi se na prekretnici i u njemu se sve više računa na vojno rešavanje protivrečnosti, kaže Šojgu.
„Pretenzije pojedinih zemalja na izuzetnost podstiču na novu trku u naoružanju“, dodao je on.
Ne može se poreći da su aktivnosti NATO-a u Istočnoj Evropi poprimile razmere koje prete svetskom miru. Stoga je jedno od najvažnijih pitanja današnjice na koju će se stranu prekretnica prelomiti — da li ka pregovorima i održanju mira ili ka vojnoj opciji rešavanja političkih sukoba.
To je, prema rečima general-majora u penziji Mitra Kovača, pitanje svih pitanja. Ni kreatori zapadne politike, pre svega SAD i NATO, nisu sigurni do kakvih rezultata njihova politika i strategija može dovesti, smatra on.
Ono što je sigurno je da, kreiranjem linija sukoba i kriza od Istočne Evrope do Bliskog istoka i raspoređivanjem protivraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji, SAD nemaju iskrene namere prema Rusiji, kaže Kovač, jer gde god se gomilaju vojne snage tu se računa sa vojnom opcijom.
„Mislim da je sada u izgledu više vojna pretnja, nego ozbiljna namera da se preduzmu bilo kakve vojne aktivnosti prema Rusiji. Normalno da bi alternativa za civilizovan svet bila dijalog, na čemu strpljivo insistira Rusija i preduzima niz diplomatskih mera da se takav scenario i desi, a to bi podrazumevalo da se i na terenu pokaže dobra volja za pregovaranjem. To znači da bi NATO trebalo da povremeno vrši deeskalaciju i povlačenje vojnih efektiva duž zamišljene linije sukoba“, kaže Kovač.
Analitičari kriza u obzir moraju da uzmu i ekonomski rat, koji su, prema Kovačevim rečima, preduzele Velika Britanija i SAD, preko EU i NATO-a, čiji je cilj slabljenje ekonomske moći Rusije, a takođe i medijski i diplomatski rat protiv Rusije.
Pitanje kude ide svet je za vojnog analitičara Aleksandra Radića ozbiljno, jer Zapad i dalje ima nameru da kapitalizuje tehnološku, finansijsku i vojnu prednost koju ima nad Rusijom. Međutim, neminovno je, kako kaže Radić, da će u jednom trenutku morati da se sedne za pregovarački sto.
„Ali procena je vodećih sila Zapada da Rusija sa ograničenim kapacitetom pokušava da održi snažno globalno prisustvo i u Siriji, na Balkanu i na raznim mestima sveta i da učestvuje u političkim procesima. Mislim da je Zapad još u procesu potiskivanja ruskog uticaja da bi se stvorila pregovaračka pozicija koja će biti povoljna za zapadne sile u trenutku kada se odluče za to da razgovaraju sa Moskvom“, kaže Radić.
Međutim, ni Moskva, prema Radićevim rečima, ne gubi vreme. I ona je nedavno pokazala svoje argumente, koji su mnogo više od pukog simbola, poput ispitivanja novih balističkih raketa, novog protivraketnog sistema za odbranu Moskve, sistema koji uništava satelite, nabraja Radić.
„Poruka je jasna — Rusija će novac i resurse koje ima koncentrisati u razvoj sistema koji obezvređuju najjače adute Zapada, a to su bezbednost sopstvene populacije i teritorija od eventualnog nuklearnog udara, nadigravanje američkog protivraketnog štita, uništavanje satelita i zaštita gradova od projektila lansiranih sa Zapada“, kaže Radić.
Ti sistemi mogu da obezvrede stratešku prednost Zapada, tako da će igra da se vodi dalje, zaključuje Radić.
Stvari neće eskalirati u pravcu vojne konfrontacije u pojasu granice Rusije sa NATO-om, objašnjava Aleksandar Gajić sa beogradskog Instituta za evropske studije, niti će se Amerika direktno umešati u sukob u Ukrajini.
Američki predsednik Donald Tramp će, prema Gajićevom mišljenju, i pored svih pritisaka i ograničenja kojima je izložen, ostati veran predizbornim obećanjima o pokušaju normalizacije odnosa sa Rusijom.
„Očekujem da će, i pored provokacija koje se dešavaju, situacija ostati pod kontrolom, da će Rusija biti prilično elastična i da neće dozvoliti da to preraste u neke ozbiljnije incidente. Sa druge strane, mislim da će Tramp uspeti da zaustavi pritiske duboke države i liberalnih medija i da uspostavi bolju komunikaciju na najvišem nivou“, kaže Gajić.
Nakon sastanka ruskog predsednika Vladimira Putina i Donalda Trampa, koji je već najavljen, može da se očekuje smirivanje tenzija u dodirnom pojasu Rusije i NATO-a, dodaje on.
Međutim, politički i medijski sukobi i sukobi obaveštajnih agencija će biti nastavljeni, a naročito će biti nastavljeni američki pokušaji sprečavanja realizacije ruskih strateških projekata povezivanja sa EU.
„Očekujem pokušaj ozbiljne opstrukcije realizacije ’Severnog toka 2‘ i eventualno izgradnje kraka ’Turskog toka‘ preko Balkana. To su neke stvari gde ne vidim da Tramp ima želju i volju, a postoji velika želja sa američke strane, naročito naftnog lobija koji ga je i doveo na vlast, da se spreči ruski prodor na evropsko tržište i da se, nasuprot tome, potencira priča o transportu američkog gasa dobijenog iz naftnih škriljaca i da će se na tom nivou nastaviti to veliko rivalstvo“, kaže Gajić.
Kada je Rusija obznanila da razvija nove raketne sisteme, obesmislila je i postojanje američkog protivraketnog sistema u Rumuniji i Poljskoj, čime su matirane ofanzivne namere NATO-a prema Rusiji. Zato će pokušavati na druge načine, više primerenim hladnoratovskoj klimi, da spreče porast ruskog uticaja i da očuvaju svoj uticaj u Evropi i na Bliskom istoku, dodaje Gajić.
Stoga će se nastaviti nadigravanje dve sile u drugim regionima preko „proksi“ igrača.
Sve u svemu, opšti zaključak prema Gajićevom mišljenju, jeste da sukob Rusije i Zapada neće izaći iz okvira političkog, medijskog i geostrateškog sukoba i da neće preći u vojni sukob. Međutim, na periferiji sukoba, nadmetanje će imati mogućnosti da poprimi, preko posrednika, ozbiljnije vidove konfrontacije.
