Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da 92 odsto Grka smatra Tursku za najveću pretnju po svoju zemlju. Takav stav grčkih građana ne treba da čudi jer između Grčke i Turske stoje vekovi neprijateljstava i tenzije koje rastu već decenijama. Za razliku od drugih balkanskih zemalja koje su svoja neprijateljstva sa Turskom razrešile 1912, Grčka i Turska imaju još brojna nerešena pitanja koja stalno prete da se pretvore u otvoreni rat.
Najnoviji porast tenzija između dve zemlje dogodio se početkom marta, kada su dva grčka vojnika, kako grčke vlasti tvrde, slučajno prešla tursku granicu i bila uhapšena i pritvorena zbog špijunaže i ilegalnog ulaska u Tursku.
Iako su i EU i Grčka vršile pritisak da vojnici budu oslobođeni, turski sud presudio je da postoji dovoljno dokaza da ostanu u pritvoru zbog opasnosti da pobegnu.
Kako je Erdogan prokockao šansu za normalizaciju odnosa
Da je ovaj slučaj izolovan, ne bi bilo mnogo razloga za brigu, ali događaj sa zarobljenim grčkim vojnicima samo je vrh ledenog brega — klupko tenzija i provokacija odmotavano je od početka godine.
Decembra prošle godine Redžep Tajip Erdogan, kada je pozvan da poseti Grčku, kao prvi turski predsednik u proteklih šezdeset godina, dao je izjavu u kojoj se založio za reviziju Lozanskog ugovora iz 1923. godine. Tim ugovorom, potpisanim posle krvavog grčko-turskog rata, koji Grci nazivaju „Velika katastrofa“, definisane su moderne granice dveju zemalja.
Lozanski ugovor, ključan za odnose dve države u 20. veku, pored toga što je definisao granicu između dve zemlje, garantovao je prava turskoj muslimanskoj manjini u Grčkoj i grčkoj pravoslavnoj manjini u Turskoj.
Iako je Grčkoj u interesu da revidira Lozanski ugovor, jer Grčka je ta koja se tim sporazumom odrekla „Velike ideje“ o stvaranju države na dva kontinenta, sa Egejskim morem kao „unutrašnjim jezerom“, grči predsednik Prokopis Pavlopulos izjavio je da Lozanski ugovor nije podložan reviziji.
Ono što je problem, kaže Vladimir Ajzenhamer sa beogradskog Fakulteta bezbednosti, nisu kopnene teritorije u Maloj Aziji koje je Grčka izgubila 1922. godine, već su problem ostrva u blizini turske obale.
„To je nekih 4 milje od turske obale i 16 ostrva koja su Lozanskim ugovorom pripala Grčkoj. Erdogan, zapravo, ne razmišlja o nekadašnjim grčkim kolonijama koje su postojale u Maloj Aziji, on razmišlja o priobalju i po principu geografske blizine smatra da tih 16 ostrva, u okviru kojih je najspornija Imia, zapravo pripadaju Turskoj. Iz tog razloga on jednosmerno razmišlja o promeni tog sporazuma, ne uvažavajući interese druge strane“, objašnjava Ajzenhamer.
Sukob za sukobom, provokacija za provokacijom
Posle Erdoganove posete Atini, turska vojska nastavila je sa provokacijama — u februaru je tursko vazduhoplovstvo u jednom danu narušilo vazdušni prostor Grčke 36 puta, a 15. februara brodovi turske i grčke obalske straže imali su „bliski susret“ kod Imie.
I dok je Turska tvrdila da se radi o nesrećnom slučaju, grči ministar odbrane Panos Kamenos optužio je Ankaru za provokaciju i narušavanje teritorije Grčke i EU.
Međusobno optuživanje nastavljeno je i kasnije — Grčka je Tursku optuživala za oživljavanje ekspanzionističkih i nacionalističkih ideja, dok je Turska počela otvoreno da osporava grčki suverenitet nad nekim ostrvima u Egejskom moru i na Mediteranu, među kojima je i Imia.
U zamenu za dva grčka vojnika, Grčka je Turskoj ponudila razmenu za osam turskih vojnika, koji su u Grčku prebegli nakon neuspešnog vojnog udara u Turskoj jula 2016. godine. Turska je tu ponudu odbila.
Nacionalističke tenzije porasle su i u Grčkoj, pa su 5. marta u Atini demonstranti zapalili tursku zastavu. Turska je zatražila da grčke vlasti kazne izgrednike.
Nevoljni saveznici
Kada govori o grčko-turskim odnosima, Ajzenhamer kaže da se radi o dva bitna uporišta južnog krila NATO-a, koje gaje ambivalentni odnos, koji u perspektivi može da donese jako plodonosnu saradnju. Međutim, nažalost, taj odnos, prema Ajzenhamerovim rečima, vuče balast nerešenih problema iz prošlosti.
Ti problemi vuku se od potpisivanja Lozanskog ugovora, ali ima i onih, poput kiparskog pitanja, koji su nasleđeni iz doba Hladnog rata i koji su opteretili ne samo odnos Ankare i Atine, već i Ankare i Vašingtona, kaže Ajzenhamer.
„Odnosi ove dve države su odnosi NATO saveznika koji na izvestan način mogu opteretiti i funkcionisanje celog saveza i zato su zapadne države uvek veoma zainteresovane da se ove krize saniraju. Ovo nije prvi put. Imali smo ozbiljnu krizu 1987, pa 1996. godine i uvek su ti problemi rešavani uz vrlo žustro agitovanje SAD. Međutim, sada je pitanje, sa Trampovom administracijom i njenom dobrano izolacionističkom politikom, da li su SAD prava adresa na koju treba uputiti ovaj problem i da li one mogu stati ponovo iza Grčke ili pak podržati turski zahtev ili bilo kako biti uspešan medijator u sukobu ili su nezainteresovane za ova pitanja“, kaže on.
Iz toga proizilazi da je najnoviji rast grčko-turskih tenzija bilateralni odnos koji se mora rešavati trezvenošću, kako Ankare, tako i Atine. Dve zemlje samostalno moraju da postave temelje dobrosusedskih odnosa, smatra Ajzenhamer.
Ako EU nije adresa za arbitra, ko jeste?
Savet EU–Turska, koji se sastao 22. marta, osudio je Tursku zbog narušavanja grčke teritorije, koja, kako je rečeno, krše međunarodne i evropske zakone, a takođe je izrazio zabrinutost zbog slučaja dva grčka vojnika. Savet je pozvao na diplomatsku akciju i zatražio od Turske da održi dobrosusedske odnose sa Grčkom, kao i da normalizuje odnose sa svim članicama EU.
Međutim, teško je očekivati da EU može da bude uspešan arbitar u sukobu između Grčke i Turske zbog mnogo nagomilanih nerešenih pitanja na relaciji Ankara–Brisel, kaže Ajzenhamer.
„Trenutno, ako izuzmemo ovu aktuelnu krizu i sve sporadične incidente koji su prethodnih nekoliko meseci izbijali između Grčke i Turske, imamo i zaoštreno pitanje Kipra, pogotovo tursku blokadu istraživanja gasa u kiparskom priobalju, kao i nerešeno pitanje migranata. Turska je sve glasnija kada su pitanju optužbe da EU nije isplatila novac koji je pre nekoliko godina obećala za saniranje migrantske krize. Takođe, iz Grčke stižu optužbe da je sve više izbeglica koje sivim kanalima dospevaju sa teritorije Turske. Dakle, postoji veliki problem u komunikaciji između Ankare i Brisela. Naravno, tu je i mnogo optužbi koje iz Brisela stižu na račun nepoštovanja ljudskih prava u Turskoj, tako da trenutno EU nije najadekvatniji arbitar u ovom problemu“, kaže Ajzenhamer.
Zapadni analitičari tvrde da su odnosi Grčke i Turske ključni za obe zemlje zbog arsenala oružja koje su obe zemlje koncentrisale u Egejskom basenu. Prema pisanju novinara Džona Psarpulosa, u Egejskom basenu nalazi se jedna od najvećih koncentracija visokotehnološkog oružja u svetu.
Kostas Gricas, profesor naprednog naoružanja na Helenskoj vojnoj akademiji, kaže da bi rat u Egeju podsećao na mini nuklearni rat, koji bi naneo veliku štetu, s obzirom na visokotehnološka sredstva koja bi u njemu bila korišćena.
Na strah od vojne eskalacije upozorio je i američki ambasador u Atini Džefri Pjat, koji je rekao da je ono što zabrinjava strah od nenamernog sukoba.
Ono što je problem sa eventualnom eskalacijom grčko-turskog sukoba, jeste opasnost da se u sukob lančano uvuku i okolne države, kaže Ajzenhamer, ali i smatra da će ipak sve ostati na nivou zveckanja oružjem, kao i u prethodnim periodima.
„Ovo je već pitanje koje se tiče šireg Levanta. Tu imamo, kao zainteresovanu stranu i Izrael, koji je, kako znamo, veoma zainteresovan za eksploataciju gasa u priobalju Kipra, a koji trenutno beleži jako zategnute odnose sa Ankarom. Trenutno prisustvujemo ozbiljnoj razmeni uvreda i teških reči između Erdogana i Netanijahua. S druge strane, ne treba zaboraviti interese velikih sila, pre svega Rusije i SAD, i ovakva jedna eskalacija bila bi uvod u jedan regionalni sukob većih razmera koji kasnije ne bi mogao da se kontroliše na takv način da ga možemo lokalizovati“, kaže Ajzenhamer.
Eskalacija sukoba na duži rok bi mogla da ugrozi i interese Kine i njen projekat „Novog puta svile“, dodaje on.
„Postoji mnogo globalnih igrača koji su zainteresovani da ne dođe do ovakvog razvoja situacije. Iz tog razloga, iako sam maločas rekao da Ankara i Atina moraju bilateralno da polože kamen temeljac za rešenje svojih odnosa, i dalje postoji ozbiljna šansa da ovog puta nekadašnji istočni blok, Rusija, pa i Kina budu ti pregaoci koji mogu da donesu smirivanje situacije, jer su sada njihovi ekonomski interesi itekako ugroženi eventualnom eskalacijom ovog sukoba“, zaključuje Ajzenhamer.
