Svejedno kakve ustupke činila srpska rukovodstva, od Slobodana Miloševića pa nadalje. I, što je još važnije, tako će i nastaviti. Zato, ako Srbija pristane da takozvana Republika Kosovo dobije stolicu u UN, uslediće novi zahtevi. Frontalna borba Zapada protiv Rusije ima i svoju geografsku dimenziju: neophodno je da sve države od Baltika do Mediterana budu priključene NATO-u.
Ako Srbi neće, pretiće im novom destabilizacijom. U Vranjskoj kotlini, Raškoj oblasti, podsticanjem radikalnih islamističkih grupa ili finansiranjem separatističkih pokreta u Vojvodini i Timočkoj krajini. Oko toga ne treba imati nikakvih iluzija. A ako kojim slučajem Srbija uđe u NATO, onda će morati da predvodi u borbi protiv Rusije. Tako je uvek bilo: oni kojima se najmanje veruje idu u prve redove.
U delu srpske političke i akademske zajednice uvrežilo se mišljenje kako je takav stav uzrokovan „srpskim zločinima“, „nerazumljivom politikom devedesetih“ ili „zato što se uvek nađemo na pogrešnoj strani“. Čak i ne ulazeći u polemiku sa ovim naopakim tezama, može se lako zaključiti da je takav pristup apsolutno pogrešan. Nesumnjivo, različite srpske vlasti su pravile greške, što je svakako uticalo i da se „Srbi loše kotiraju“ na Zapadu, ali daleko je od istine kako je to najznačajniji uzrok aktuelnih pritisaka. Zapadne sile, koordinirajući svoju politiku kroz strukture NATO-a, vode politiku kontinuiteta, dugoročno nepovoljnu po strateške (i pogotovo — geopolitičke) interese Srbije. U korenu te politike su ideologija i vrednosti, na osnovu kojih se i definišu geopolitičke projekcije.
Dve su stvari poslužile za ideološko opredeljivanje i vrednosno uokviravanje zapadne politike prema nama. Prva je, kako bi to definisao Semjuel Hantington — civilizacijskog karaktera.
Milorad Ekmečić je često citirao nemačkog istoričara Antona Harnaka, koji je početkom veka zaključio da je „istočnohrišćansko pravoslavlje u kulturnom, filozofskom i političkom pogledu ostalo okamenjeno treće stoleće“, te da će se na Balkanu „vremenom raditi na novoj graničnoj liniji. To će biti granica budućnosti između Istoka i Zapada. Celi prostor koji će nakon sloma turske vlasti ostati pravoslavni, biće podvrgnut duhu Istoka i dubljem uticaju Zapada onemogućen“. Ovakvi zapadni pogledi na pravoslavna društva nikada nisu prestajali.
Istina je — u pojedinim istorijskim razdobljima nisu bili dominantni u javnom ili političkom diskursu, ali istina je takođe da su i tada imali solidnu podršku, kako među elitom, tako i među građanstvom. Danas upravo prisustvujemo reaktualizaciji ovakvih stavova. U fokusu su Rusi, mnogo više nego Srbi, ali to ne menja suštinu iznete teze.
Za poslednje dve godine objavljene su tri monografije značajnih evropskih autora, a koje ukazuju da je temeljno nepoverenje prema istočnohrišćanskim narodima (i logično — njihovim državama) istorijska konstanta: na italijanskom jeziku je pisao Đulijeto Kjeza (naslov knjige je: Rusofobija), na nemačkom Hanes Hofbauer (Slika neprijatelja), a na francuskom Gi Metan (Rusija — Zapad: hiljadu godina rata). U tom kontekstu, balkanski pravoslavni narodi nikada ne mogu biti prihvaćeni kao ravnopravni od strane zapadnih država. Danas oni mogu biti deo zapadnih integracionih celina, i vojnih i ekonomskih, ali samo kao geoekonomska periferija, siromašnija nego ostatak kontinenta, i kao geostrateški prostor važan za okruživanje „srca Evroazije“ koje kontroliše Rusija. Što u prevodu znači, kao vojna krajina, koja treba ili da brani Zapad od Rusije, ili posluži Zapadu za pripremu i izvođenje akcija protiv Rusije. To već zavisi od tekućeg rasporeda i jačine snaga.
Druga stvar se tiče arogantnog (neoimperijalnog) pristupa zapadnih administracija prema malim državama. Pre svega se to odnosi na SAD, delimično i briselske evrobirokrate. Danas američku politiku kreiraju i sprovode ljudi srednje generacije, koji su se školovali i profesionalno zaokruživali tokom perioda potpune američke dominacije u globalnim razmerama. Oni nisu naučeni da budu taktični kao Henri Kisindžer ili oprezni kao Džordž Buš Stariji. Oni misle da im je sve dozvoljeno. Isto kao što briselska administracija misli da bolje zna od nas samih šta nam je činiti. U svim oblastima i sa svim politikama, od poljoprivrede do Kosova. Već je postalo uobičajeno da nam drže lekcije o „štapu i šargarepi“. Čak je i deo domaćih političara i javnih delatnika prihvatio ovo poređenje, često ga ponavljajući. Ko se disciplinuje pomoću „štapa i šargarepe“? Magarac!
Doskorašnji funkcioner Stejt departmenta Brajan Hojt Ji je otišao i korak dalje. Na njegovu izjavu mi je skrenuo pažnju istoričar Aleksandar Raković. Tokom Bledskog foruma septembra 2017. godine je, nevešto sakrivajući kako je to čuo od „jednog balkanskog političara“, spomenuo da se „neke zemlje drže za dve grane i da jednu neće ispustiti sve dok ne budu sigurne da je druga maksimalno čvrsta“.
Ne treba posebno podvlačiti da je ovaj opis bio posvećen Srbiji, za koju je jedna grana EU, a druga — Rusija. Pitanje koje treba u ovom slučaju postaviti jeste: ko se to drži za dve grane? Odgovor znaju i predškolci: majmuni! Ma kako neprijatno zvučalo, uticajni sagovornici sa Zapada nas posmatraju kao „magarce“ i „majmune“. To se da primetiti i površnom analizom njihovih javnih istupa.
Odnos zapadne elite prema nama je uzrokovan ideologijom i vrednosnim obrascima. Oni nas ne smatraju ravnopravnim partnerima. Otuda i stalni pritisci i sve češći diktati. Bez obzira koliko nam to teško palo, sa tim se treba pomiriti. U pojedinim situacijama, mi to možda donekle možemo ublažiti, ali ne i promeniti. Ono što možemo jeste — razvejati opsene i utvrditi realnu sliku. Tako će nam biti lakše da prepoznamo ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, gde smo prihvaćeni kao sagovornici, a gde nas upoređuju sa magarcima i majmunima. Jednom kada se to učini lakše je voditi svaku politiku. Samim tim i odoleti svakom pritisku.
