Iako izlazi iz EU, Velikoj Britaniji je, sudeći po razmerama medijske hajke i izjavama njenih političkih lidera, jako stalo da je u „Slučaju Skripalj“ podrže sve članice EU, pa i neke koje to još nisu.
Za navodno trovanje dvostrukog britanskog agenta, koji je u Rusiji za špijunažu osuđen na višegodišnju robiju, pa razmenjen za otkrivene ruske agente, na „optuženičkoj klupi“ nalazi se Rusija, iako britanske vlasti nisu iznele konkretne dokaze o njenoj umešanosti u ceo slučaj.
Međutim, to ne sprečava Britaniju da u Evropi lobira za podršku merama protiv Rusije. Mnoge evropske zemlje već su se priključile kampanji iz Londona, isto je to uradila i Amerika, a sama EU povukla je svog predstavnika iz Moskve na konsultacije. Primer Brisela slediće, izgleda, i pribaltičke republike.
Sa zagrebačkog Markovog trga, gde se nalazi sedište Vlade, najavljeno je u petak da će hrvatska Vlada u ponedeljak razgovarati o slučaju Sergeja Skripalja i zauzeti stav. Crna Gora, iako nije članica Unije, podržala je Veliku Britaniju, a članice Unije počele su da proteruju ruske diplomate.
Prema rečima srpskog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića pritisak, da zauzme antiruski stav povodom ovog misterioznog slučaja, vrši se i na Srbiju.
Ima li Srbija obavezu da se izjasni u trenutku kada dokaza, da je ruska država učestvovala u Skripaljevom trovanju, nema? Kakve bi sankcije Srbija trpela kada bi odbila da se izjasni i kakvi pritisci na našu zemlju mogu da budu?
EU, tokom godine usvaja niz deklaracija i izjava, koje mogu biti formalne i neformalne prirode, kaže Milan Igrutinović iz beogradskog Instituta za evropske studije i traži od država-kandidata ili od partnerskih država, kakve su Norveška i Švajcarska, de se o njima izjasne.
„Sankcije u klasičnom smislu, za nepraćenje evropske spoljne politike ne postoje. Pitanje je da li postoji neka konkretna mera EU. Čuli smo prošle nedelje da će niz evropskih zemalja povući diplomate, pa se pominjalo da će u evropskim zemljama biti usvojena verzija američkog ’Zakona Magnickog‘. To su mere za koje nije potpuno jasno u kom su formatu i šta predstavljaju. Ovo je sada ispitivanje terena i spremnosti pojedinih zemalja da eventualno prate EU i njenu diplomatiju u novom talasu diplomatskog sukoba sa Rusijom“, smatra Igrutinović.
Ukoliko EU formalizuje svoj stav, a Srbija odbije da mu se priključi, što je, prema Igrutinovićevim rečima, najverovatniji sled događaja, to se upisuje u tabelu u kojoj se meri procenat ispunjenosti spoljnopolitičke usaglašenosti sa spoljnom politikom EU.
„Ukoliko ostane na neformalnom nivou, to se notira politički, to nema svoju konkretnu sankciju, ali ima neki element uticaja na percepciju Srbije u EU i na odnose sa zainteresovanim zemljama, u ovom slučaju mislim na Veliku Britaniju. Ali, koliko znam, prošle nedelje iz naše Ambasade u Moskvi stalo se na stranu ruskog tumačenja celog slučaja, tako da mi se čini da je to bio i državni stav i ne verujem da će se to puno menjati“, kaže Igrutinović.
Niti Srbija ima formalnu obavezu da se svrsta na stranu EU, niti postoji institucionalni mehanizam kažnjavanja Srbije ukoliko to ne učini, kaže Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Međutim, na političkom planu, sve izgleda drugačije, dodaje on. Težnja za brzim ulaskom, kaže Janković, izlaže Srbiju pritiscima.
„Institucionalno, ništa ne moramo, nismo u obavezi da se izjašnjavamo o nekoj aferi za koju ne postoje dokazi ko je kriv. Jasno je da je sve to deo jednog sukoba, čiji deo Srbija ne mora i ne treba da bude, s obzirom na našu poziciju“, kaže Janković.
Obaveza da je Srbija dužna da se u toku procesa pridruživanja EU prilagodi zajedničkoj spoljnoj politici EU nije nigde definisana, kaže Janković, već je nužno da se usklađivanje izvrši do kraja procesa.
„Ne verujem ni u kakve sankcije, to može biti nekakav politički pritisak. Eventualno, podrška nekim političkim snagama koje su unutar ili izvan vlasti usmerene protiv onih koji ne žele da podlegnu takvom pritisku. Ali to je spekulacija, pretpostavka i bolje je ne ulaziti u tako nešto“, zaključuje Janković.
