Moglo bi se reći da je Kosovo dobilo nezavisnost još tokom pregovora u Rambujeu, ili možda i ranije, ako je suditi po rečima onih koji su bili direktni svedoci dešavanja. Bombardovanje SRJ bila je stvar koja je izgleda takođe unapred bila rešena.
Pregovori koji su između Srbije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje pre svega Amerikanca, februara 1999. godine trajali 17 dana, imali su za cilj samo jedno — da se Srbija preda.
Poslednji pokušaj da se naša država na to primora desio se u Beogradu, dva dana uoči početka bombardovanja, kada je kod Slobodana Miloševića iznenada došao američki izaslanik Ričard Holbruk.
Šest meseci ranije Holbruk i Milošević već su potpisali sporazum koji je trebalo da reši kosovski problem. Ali…
Šta se desilo? Da li je bombardovanje SRJ moglo da bude sprečeno, a Kosovo sačuvano? Šta je i kako američka delegacija na čelu sa Ričardom Holbrukom nudila tadašnjem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, a šta Milošević njima? Kako je protekao poslednji susret Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića, a šta je tadašnji predsednik SR Jugoslavije potpisao sa Holbrukom uoči pregovora u Rambujeu 1999. godine.
O tome šta se dešavalo iza zatvorenih i poluotvorenih vrata posle tih susreta, pre i posle Rambujea, razgovarali smo sa Nikolom Šainovićem, bivšim premijerom Srbije i potpredsednikom Vlade Jugoslavije i Momirom Bulatovićem, predsednikom Savezne vlade SRJ u periodu od 1998. do 2000. godine.
Šainović se seća poslednjeg susreta između Holbruka i Miloševića koji se desio dva dana pre početka NATO bombardovanja, a opisuje ga kao „ledeni sastanak“.
„Tokom tog susreta nije bilo nikakvog razgovora… Holbruk je samo doneo ultimatum — potpišite Rambuje ili bombardujemo! Dokument iz Rambujea je prethodno naša Skupština odbila i prihvatila izveštaj naše delegacije koja taj sporazum nije potpisala, jer je on značio okupaciju naše države i priznavanje Kosova. Milošević je Holbruku to samo tada saopštio“, kaže Šainović.
On podseća da je još Madlen Olbrajt, tadašnja državna sekretarka Amerike, tokom pregovora u Rambujeu otvoreno saopštila da će do bombardovanja doći, a kad je Skupština Srbije odbila taj dokument, to je već bila završena stvar. Tako da taj dolazak Holbruka, dva dana uoči bombardovanja SRJ, nije ni bilo niti je donelo nikakvo iznenađenje.
„Posle te razmene saopštenja Holbruk je otišao i tada je praktično počelo odbrojavanje za početak bombardovanja. To nije bio dug sastanak, znali smo da dolazi i znali smo šta će on nama, a šta ćemo mi njemu reći. To je ličilo na telegram koji je Austrougarska poslala Srbiji 1914. godine“, opisuje Šainović.
Milošević nas je, dodaje naš sagovornik, samo obavestio o ishodu tog susreta, a detalja nije ni moglo da bude jer nije bilo nikakve rasprave.
„To je bio susret davanja i odbijanja ultimatuma“, zaključuje on.
Momir Bulatović svedok je svemu onome što je prethodilo Rambujeu, kao i sporazumu koji su Holbruk i Milošević popisali u oktobru 1998. godine, dakle pre početka pregovora koji je trebalo da reši kosovski problem.
„Bombardovanje SRJ je trebalo da bude u oktobru 1998, ali Holbruk je nenadano 13. oktobra 1998. godine došao u Beograd i sastao se sa Miloševićem. Ti su razgovori ocenjeni kao dramatični, ali uspešni. U to vreme sam bio u Turskoj na samitu i sa Miloševićem sam imao dogovor da nas obavesti, ako ti pregovori ne budu uspešni, da bismo mogli na vreme da se vratimo, jer bi u slučaju NATO napada bio zatvoren vazdušni prostor“, seća se Bulatović.
„Sa Miloševićem sam bukvalno bio na vezi iz minuta u minut, znam da su pregovori njih dvojice trajali do kasno u noć, ali su rezultirali Sporazumom koji je kasnije potpisala Savezna vlada sa Misijom OEBS-a prema kojem je formirana Verifikaciona misija koja je nadgledala primirje na Kosovu i Metohiji“, svedoči Bulatović.
Ona je bila sastavljena od nenaoružanog personala sa vojničkim iskustvom. Sa jedne strane, bio je general Vilijam Voker — scenarista Račka, dok je sa naše strane u ime Savezne vlade bio potpisnik i koordinator Nikola Šainović, koji je kasnije tu svoju ulogu platio sa 12 godina robije u Haškom tribunalu“, priseća se Bulatović.
On kaže da je u tom trenutku situacija na terenu bila takva da su naše snage potpuno potukle tzv. OVK i bezbednosne prilike su bile pod kontrolom. Savezna vlada je, dodaje on, ulagala velike napore da se nađe političko rešenje sa Ibrahimom Rugovom i umerenim predstavnicima albanske opcije i da se taj problem reši interno.
„Mi smo u tom smislu dali garancije da se prekidaju borbena dejstva i da se formira međunarodna Verifikaciona komisija, koja je trebalo da ustanovi da je stanje na terenu onako kako ga mi prikazujemo. Međutim, za vreme dok je Verifikaciona misija trajala, nekih šest meseci, pod zaštitom OEBS-a izvršena je konsolidacija u redovima OVK i borbe su ponovo počele da se intenziviraju. Procesi u Hagu su kasnije pokazali da Amerikancima nisu odgovarale vremenske prilike da počnu sa bombardovanjem u oktobru 1998. godine i da im je odlaganje odgovaralo. Dakle, nije bilo uopšte u pitanju da li će nas napasti nego kada će nas napasti. Ovde je prevagnula meteorologija“, napominje Bulatović.
On kaže da je Holbruk imao diplomatiju „konc-logora“. On je, kaže Bulatović, dolazio sa pozicije sile i tu nije bilo diplomatije. Bulatović se ne bi složio da su Holbruk i Milošević imali neki odnos poštovanja, čak kaže i da je Holbruk u svojim memoarima izneo niz netačnih podataka, što je neka vrsta svedočanstva da je bio zlonameran.
„Što se tiče intelektualnih i nekih drugih sposobnosti Milošević je bio mnogo superiorniji od Holbruka, ali on je bio čovek koji je držao batinu u ruci i tako se i ponašao“, naglašava naš sagovornik.
Bulatović stoji na stanovištu da je Milošević, kao svaki razuman čovek i političar, hteo da uspostavi dobre odnose sa Amerikom, da ne bi bilo sukoba, jer smo mi previše mali da bismo imali takvu silu za protivnika.
„Međutim, očito je da je sve ovo moralo da se desi jer je samo tako NATO mogao da vrati kredibilitet. Ako vas u američkoj logici odrede kao lošeg momka nema te veštine koja će vas izvući iz toga“, kaže Bulatović.
Potvrda ovoga je i, kako sam kaže, činjenica da je Milošević pristao da uđemo u NATO kako bismo očuvali državu. Tu ponudu je Milan Milutinović dao Medlin Olbrajt, ali je ona rekla da neće da nas prime.
Vraćamo se u trenutke uoči bombardovanja. Holbruk je po povratku iz Beograda 23. marta 1999. saopštio da njegova misija nije uspela i otišao u Brisel gde je o tome obavestio generalnog sekretara NATO-a Havijera Solanu. On je izdao naređenje snagama Alijanse za početak agresije na SR Jugoslaviju. Senat SAD odobrio je američko učešće u vazdušnim udarima NATO-a protiv SRJ, ali je napad počeo bez odobrenja Ujedinjenih nacija.
