Ako je za Ameriku Kosovo završena priča da li je i za nas? Šta sa onim delom Zapada koji ne priznaje Kosovo zbog svojih unutrašnjih problema? Šta dalje posle tvrdog stava Vašingtona i Prištine koji odbijaju svaki konsenzus? Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću posle posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Americi, a koja se tiču rešavanja dubokog i zamršenog spora između Beograda i Prištine.
Politika i odnos Zapada prema Kosovu nije nikakvo iznenađenje i logično je bilo očekivati da će oni koji su to isto „nezavisno“ Kosovo i stvorili, sada stati u njegovu odbranu, jer braneći nezavisnost Kosova, deo Zapada koji je priznao lažnu državu, brani i sve svoje postupke, uključujući i bombardovanje SRJ, kojim su prekršena sva moguća međunarodna prava. S druge strane, dobar deo sveta i danas smatra da je „nezavisnost Kosova“ pogrešna i neuspešna priča, a poslednja dešavanja u Španija direktan su primer za to. U isto vreme, sama Srbija, koja je faktički razapeta između očuvanja Kosova i Metohije i evropskog puta, tvrdim i nepopustljivim stavom Zapada stavljena je pred zid. Da li će morati da udari u njega ili će uspeti da ga preskoči ili makar odloži, zavisi od mnogo faktora, a nijedan nije do kraja u našim rukama.
Kakva je u ovom važnom trenutku pozicija Srbije po pitanju odbrane teritorijalne celovitosti?
Sagovornici Sputnjika Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka i Milovan Drecun, šef Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije, saglasni su da nismo čuli ništa novo kada je stav Zapada u pitanju.
Surlić dodaje da je činjenica da je Srbiji skučen prostor za manevar, bar u ovom momentu, ali s druge strane ističe da „Srbija u svojim rukama ima međunarodno predstavljanje Kosova kao nezavisne države“.
„Bez saglasnosti Srbije, Kosovo ne može da bude član nijedne važnije međunarodne institucije, pre svega ne može da bude punopravan član Ujedinjenih nacija. U tom smislu, Srbija i dalje ima diplomatske moći da ospori kosovsku nezavisnost. Mada, kada govorimo o faktičkom stanju na terenu, a uz podršku zapadnih ambasada i misija koju Priština ima, Kosovo egzistira kao nezavistan politički subjekt“, objašnjava Surlić.
Drecun kaže da je na nama da štitimo naše interese bez obzira na iznete stavove Zapada i dodaje da jedino novo što je čuo iz Amerike jeste da Vašington nije spreman da sada otvori prostor za razgovor između Beograda i Prištine na temu konačnog rešavanja statusa Kosmeta.
„Dakle, oni neće da pomene svoju jednostranu politiku, koja je definisana stavom — Kosovo je država i to je završena stvar i Srbija samo to treba da prihvati. To je u suprotnosti sa onim što Srbija poslednjih godina radi. Beograd upravo intenzivno radi da se otvori manevarski prostor da možemo, upravo takvu politiku, da promenimo. Da nateramo zapadne države koje podržavaju samoproglašenu državu Kosovo da sednu za sto i da se jednim kompromisnim rešenjem postigne dugoročno održivo rešenje. Zapad u ovom momentu nije na to spreman“, navodi Drecun.
Ono što mi možemo da uradimo, dodaje naš sagovornik, jeste da radimo i sarađujemo sa onim državama koje su prijateljske, koje razumeju našu poziciju i koje štite međunarodno pravo i protive se promeni nacionalnih granica jedne međunarodno priznate države. Svet je podeljen po pitanju Kosova i među članicama EU ima zemalja, na čelu sa Španijom, koje brane snažan stav da je neprihvatljiv ovakav način otimanja dela teritorije jedne države članice UN, podseća Drecun.
„Njihova snaga je i do sada bila presudna u sprečavanju kosovske nezavisnosti. I mi ćemo prema njima da gradimo jači odnos, kao što ćemo to raditi i sa državama koje ne dele naše mišljenje, kako bismo u jednom trenutku došli u poziciju da od te njihove ’gotove stvari‘ dođemo u situaciju da započnemo razgovore o Kosovu“, kaže Drecun.
On ističe da postoji veliki broj zemalja koje sada predvode multipolarni međunarodni poredak — od Rusije, preko Kine, do Brazila, koje su na stanovištu Srbije, a koje su moćne države. S druge strane, Drecun podseća i da imamo Ameriku, koja je isto tako moćna, i koja je silom svog oružja i izdejstvovale samoproglašenu nezavisnost Kosova.
„To je realnost. Ali mi nismo dovedeni u situaciju da je ona bezizlazna, upravo zbog ovog dela međunarodne zajednice koji je na našoj liniji. To ne samo da nam daje novu snagu, već nam daje i kapacitet i perspektivu da se borimo da zaštitimo naše interese“, uveren je Drecun.
Surlić se slaže da države koje ne priznaju Kosovo jesu neka vrsta potencijala, uz jedno ali.
„Zapad od Srbije očekuje da se kroz sporazum o normalizaciji odnosa otkloni svaki vid nesporazuma između Beograda i Prištine i da tako dobije sporazum koji će u njegovim rukama biti argument da ubedi države koje do sada nisu priznale nezavisnost Kosovo da to urade“, napominje naš sagovornik.
S obzirom da je Srbija jasno izabrala put ka EU, Surlić veruje da ćemo biti pod sve većim pritiskom da pravimo ustupke zbog Kosova. Drecun se slaže da je Poglavlje 35 o Kosmetu veoma značajno, kao i da će na kraju pregovora biti presudno, ali je uveren da će se mnogo toga desiti dok se dođe do tog kraja.
„Do tada mi treba da jačamo svoju poziciju i stav da nećemo da priznamo samoproglašenu državu Kosovo. Na EU je izbor da li će se odreći Srbije kao najznačajnije države regiona. Ako se odluči na takav korak, EU bi destabilizovala region koji je od presudnog značaja za njenu vlastitu stabilnost“, uveren je Drecun.
Pitanje koje je za sada ostalo bez odgovora, a na koje svakako treba tražiti odgovor jeste zašto se Zapad plaši da pregovore u vezi sa Kosovom prepusti direktno Albancima i Srbima?
