Atmosfera u kojoj američki projekat „nezavisno Kosovo“ dočekuje svoju osmu godinu daleko je od one o kojoj su sanjali kosovski Albanci kada su 17. februara 2008. godine odlučili, jednostrano, da se otcepe od Srbije. Euforija je odavno splasnula, a albanska politička scena nikad nije bila nejedinstvenija. Društvo je na ivici socijalne egzistencije, za razliku od korupcije koja je široko prisutna. Vladavina prava još uvek je u domenu plemenskih zajednica kojima i dalje rukovode bivši OVK komandanti… Dakle, da li je Kosovo osam godina od proglašenja nezavisnosti — zaista nezavisno, i da li je međunarodan zajednica shvatila da Kosovo nije „jedinstven“ slučaj? Koliko bi se zemlje EU koje su priznale Kosovo 2008. godine i iz ove pozicije danas odlučile na to?
Šta to slavi Kosovo?
Dušan Proroković iz Foruma za stratešku kulturu ne sumnja da bi broj država koje bi danas priznale Kosovo bio duplo manji. Na to ga navodi sled događaja koji je usledio posle proglašenja nezavisnosti Kosova, u Južnoj Osetiji i Abhaziji, ali i posle koflikta u Ukrajini. Dešavanja na Bliskom istoku u smislu podela postojećih i pravljenja novih država dodatan je razlog po Prorokoviću zbog čega u „taj posao“ danas ne bi ušla većina članica EU.
„Mi smo ionako imali dosta oprezan stav niza članica EU po pitanju Kosova i Metohije, kojima je dugo trebalo da se odluče, ali su na kraju priznale jednostrano proglašenu nezavisnost i to posle velikog pritiska iz Amerike. Danas, to premišljanje da priznaju Kosovo ne bi trajalo samo godinu ili dve, nego 10 do 15 godina“, uveren je Proroković.
Kosovo, dodaje on, nema šta da slavi jer sa formalno–pravne strane ne radi se o državi u punom kapacitetu, već o nadziranoj teritoriji gde je glavni autoritet u zemlji međunarodno–vojno prisustvo.
„Iznad njihovog ustava je Ahtisarijev plan, tako da se ne može govoriti o nezavisnosti, čak i kada bi Srbija pravno–formalno priznala Kosovo. Radi se o složenom političko–pravnom eksperimentu, jer međunarodna zajednica je na Kosovu otišla korak dalje nego u Bosni i Hercegovini u konceptu nadziranog suvereniteta. Gledajući i političku realnost, ne može se govoriti o nezavisnosti, jer iako je nju priznalo manje–više oko 100 država (bilo je i povlačenja priznanja), uključujući i tekuće pregovore u Briselu, sve govori da posao ni izbliza nije završen, pa samim tim i ne vidim razloga da Albanci bilo šta slave“, kaže Proroković.
Da Albanci sa Kosova i dalje veruju da im je Beograd jedina prepreka u ostvarenju svojih ciljeva, u razgovoru nam je potvrdio i Fadil Lepaja, direktor Centra za balkanska istraživanja u Prištini. Iako misli da je Kosovo proglašenjem nezavisnosti dobilo to da pre svega nije „ničija kolonija“, na pitanje koliko je zaista Kosovo nezavisna država Lepaja odgovara diplomatski:
„Mislim da je Kosovo nezavisna država onoliko koliko je uspela da prebrodi sve prepreke, i da kažem rabote koje srpska diplomatija i politika radi da bi sprečila priznavanje jednog suseda kao države. Srbija je jedina prepreka na tom putu. Sve zemlje koje se dvoume da li da priznaju ili ne (pet članica EU) navode Srbiju kao razlog i odnose sa Srbijom koji bi bili poremećeni priznanjem Kosova.“
Kosovski sindrom
Briselski sporazuma potpisan 2013. godine sa Beogradom, uz posredovanje Evropske unije, Prištinu nije približio apsolutnoj nezavisnosti, iako se verovalo da je to čin priznanja od strane Beograda. Jedini „uspeh“ Kosova je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, mada je i on uslovljen formiranjem Zajednice srpskih opština, što je deo dogovora u okviru Briselskog sporazuma. Ipak, neuspeli pokušaj Kosova da postane deo Uneska možda je najbolji pokazatelj da je nezavisnost još uvek polusan, jer čak ni mnoge zemlje koje su priznale Kosovo nisu glasale „za“. Vizna liberalizacija, ali i prijem u Savet Evrope, i dalje su na „čekanju“.
Sa druge strane „sindrom Kosova“ koje je trebalo da bude jedinstven slučaj prelio se i na neke evropske zemlje, poput Španije, Irske, Belgije, čije pokrajine rukovodeći se modelom Kosova traže nezavisnost od svojih matičnih država.
Lepaja i za to krivi Beograd tvrdeći da na tome zasniva svoje lobiranje protiv Kosova. Srpska diplomatija je, podseća on, sprečila svako učlanjenje Kosova ne samo u organizacije poput Uneska, već i u mnoge sportske organizacije što, smatra naš sagovornik iz Prištine, ne služi na čast Beogradu.
Budućnost Kosova, prema Lepajinim rečima, zavisi od evropskih procesa, ali i Srbije koja će, kako kaže, kada se bude oslobodila „tereta Kosova“ biti puno bliža Evropi.
„Verujem da će se to desiti u sledećih nekoliko godina i taj proces biće završen ulaskom obe susedne države (Kosova i Srbije) u evropsku zajednicu“, kaže on.
Proroković pak veruje da put „nezavisnog Kosova“, odnosno njegov status, zavisi od širih dešavanja u svetskoj politici i od toga kako se bude definisala, odnosno, uredila nova struktura svetskog političkog sistema.
„Kako se budu delile nove zone uticaja velikih sila u svetu tako će se rešavati i status Kosova. Nisam siguran da će unutar Evropske unije prevladati stav da taj eksperiment treba produžavati. Takođe nisam siguran koliko će u narednim decenijama SAD biti u mogućnosti da taj projekt i dalje podržavaju. Nama tako tek sledi niz razgovora i premišljanja o tome kako napraviti novi bezbednosni okvir na Balkanu, a u tom kontekstu Kosovo je ključno pitanje“, zaključuje Proroković.
