Međutim, Kedmi je donekle zbunjen kada se govori o ciljevima i svrsishodnosti ove afere: „Šta Britanci žele? Da izmene politiku Rusije? Možda, ali na tome su zube već polomili. Da utiču na izbore u Rusiji? Možda, ali treba biti kompletan idiot, pa verovati da će ovim Putinu naneti štetu na izborima. Da isprovociraju raskid diplomatskih odnosa? U redu, sve ka tome i ide, ali šta dalje?“
Ipak, mesta za zbunjenost nema.
Na pitanje čemu nova afera, odgovor u zajedničkom saopštenju dali su predsednici i premijeri SAD, Francuske, Velike Britanije i Nemačke. Oni su osudili „prvu ofanzivnu upotrebu nervnog gasa u Evropi od Drugog svetskog rata“, jasno podvukli da je odgovornost na Rusiji, te ovaj događaj okarakterisali kao „napad na suverenitet Velike Britanije“.
Među brojnim saopštenjima zapadnih političkih lidera još od početka ukrajinske krize ovo je svakako jedno od najvažnijih. Ono je sasvim u skladu sa članom 4. Povelje NATO-a, prema kojem se članice saveza „savetuju kada god je, prema mišljenju bilo koje od njih, ugrožen teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost bilo koje države-potpisnice Povelje“.
Iz kvalifikacije kako se desio „napad na suverenitet Velike Britanije“ proizilazi i da je direktno ugrožena bezbednost ove zemlje, pa je aktiviran mehanizam koji definiše Povelja NATO-a. Kako bi se dalje razmatralo čemu treba da posluži „slučaj Skripalj“, neophodno je imati u vidu i da se član 4. Povelje NATO-a u praksi primenjuje kao „prethodnica“ primeni Člana 5. istog dokumenta. A u Članu 5. se navodi da države-potpisnice Povelje „smatraju da se oružani napad na jednu ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi mora smatrati napadom na sve njih i zato se zalažu da u slučaju takvog oružanog napada svaka od njih, pozivajući se na pravo individualne ili zajedničke samoodbrane iz Člana 51. Povelje UN pomognu potpisnici ili potpisnicama koje su napadnute, preduzimajući odmah, same i u skladu sa drugim potpisnicama, korake koji se smatraju potrebnim, uključujući upotrebu oružane sile, da bi povratile i održale bezbednost severnoatlantskog područja.“
Za Trampa, Makrona, Mejovu i Merkelovu Rusija je „ofanzivno upotrebila nervni gas“, što se može tumačiti i kao korišćenje bojnog otrova u cilju narušavanja bezbednosti Velike Britanije, odnosno severnoatlantskog područja u celini, te se sada udružuju po principu „svi za jednog — jedan za sve“, stvarajući političku i pravnu osnovu za aktiviranje Člana 5. u doglednoj budućnosti.
NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, plete mrežu za početak oružanog sukoba sa Rusijom i „slučaj Skripalj“ je poslužio kao odličan povod da se napravi novi, odlučujući korak u tom smeru. Deo posmatrača će reći kako je ovakav zaključak preteran. Očigledno, sa tim ne računa ni Jakov Kedmi. Kako ratovati protiv Rusije? To je najveća nuklearna vojna sila na svetu! Tako nešto bi dovelo do opšteg rata globalnih razmera, sa nesagledivim posledicama!? Da, sve je to tačno ako sagledamo političke procese rukovodeći se racionalnošću. Ali, sa druge strane, treba imati u vidu još nekoliko stvari.
Prvo — već nekoliko godina odluke zapadnih zemalja prema Rusiji su iracionalne i uticale su na kontinualno pogoršavanje stanja. Čak i na njihovu štetu. Tu mesta za racionalnost nije bilo, pa ga neće biti ni ubuduće.
Drugo — generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je posle spomenutog zajedničkog saopštenja konstatovao da je „incident u Velikoj Britaniji primer šta Rusija pravi poslednjih nekoliko godina, ona postaje nepredvidiva i agresivna“, te da je zato neophodna nova politika prema ovoj zemlji. Šta ta nova politika može podrazumevati? Sve što je NATO imao u svom arsenalu, a tiče se propagandnog ratovanja, ekonomskih sankcija, političkih mera koje se u sličnim situacijama preduzimaju i preventivnog razmeštanja oružanih snaga u graničnom području — već je odrađeno. Jedina novost može biti otpočinjanje oružanog sukoba.
Treće — mišljenje kako se unutrašnjim promenama u SAD i zapadnoevropskim državama postojeća kriza može usmeriti ka deeskalaciji je — neutemeljeno. Interesi zbog kojih će američka elita na svaki mogući način pokušavati da održi svoju poziciju u međunarodnom poretku su toliki, da njihove planove prema Rusiji (važno je napomenuti i Kini) ne može promeniti dolazak Donalda Trampa na vlast. Ta promena ih je donekle usporila, ali i to do „slučaja Skripalj“.
Četvrto — stvaranje ambijenta za primenu Člana 5. Povelje NATO-a je proces. To ne može preko noći. Valja podsetiti da je u avgustu 1992. godine, na samom početku građanskog rata u Jugoslaviji, Turska uz kosponzorstvo još dve države prijavila Generalnoj skupštini UN „srpsku agresiju“ i „da Srbi vrše genocid“ na teritoriji BiH, te da je još tada podnela rezoluciju pozivajući na vojnu intervenciju po Članu 6. Povelje UN. Ovo je prvi dokument koji se pojavio u UN u kojem se spominju dve odrednice koje će do 1994. godine postati sastavni deo politike NATO-a u odnosu prema Srbiji — genocid i vojna intervencija. Kako protiv Srbije pre četvrt veka, tako i danas pojedine članice NATO-a protiv Rusije primenjuju istu strategiju, uvodeći u politički diskurs odrednice o „narušavanju suvereniteta“ i „ofanzivnoj upotrebi nekonvencionalnih oružja“. Tako se svaka intervencija protiv Rusije ne samo legitimizuje, već i postepeno legalizuje.
Peto — na poslednjim samitima NATO-a u Njuportu, Varšavi i Briselu već su razrađivani koncepti asimetričnog ratovanja protiv Rusije. Dakle, uvlačenje Rusije u rat neće se odigrati iznenadnim nuklearnim napadom, već sinhronizovanim otvaranjem niza sukoba na njenim granicama. Član 5. Povelje NATO-a će biti primenjivan u tom kontekstu. Svima koji budu ratovali protiv Rusije biće omogućena svaka vrsta podrške, uz izuzetak primene nuklearnog oružja.
„Slučaj Skripalj“, kao povod za prateće saopštenje koje potpisuju lideri četiri najmoćnije zapadne zemlje i Stoltenbergova najava, uz već raspoređene snage za brzu intervenciju na teritorijama Poljske i baltičkih zemalja, pokazuju da se NATO kreće u ovom pravcu: otvaranja Istočnog fronta protiv Rusije. U bukvalnom smislu. Po svemu sudeći, to se više ne može zaustaviti.
