Umesto da dostavi valjane i čvrste dokaze, britanska premijerka Tereza Mej je brže-bolje svetu prezentovala čitav spisak „grehova“ koje je počinila Rusija. Njen ministar odbrane je istovremeno pokazao u čemu se, pri svemu tome, ipak krije greška britanskih vlasti. Oni očigledno, zajedno sa Francuskom i SAD, smatraju da „im se može“, da imaju pravo da komanduju čitavom svetu i to baš onako kako to priliči njihovim nadmenim hirovima.
Britanska premijerka očigledno smatra da nema nikakve potrebe da „na sto stavi“ činjenice. Ali otkuda onda sumnje kompetentnih stručnjaka iz Organizacije za zabranu hemijskog oružja i uopšte drugih predstavnika međunarodne zajednice o navodnoj upotrebi hemijskog oružja u Solsberiju?
Zašto se niko nije obratio nadležnoj ustanovi, odnosno institutu u Švajcarskoj ili drugim kompetentnim organizacijama? Zašto Mejova nije ukazala na pisanja „Njujork tajmsa“ da su SAD devedesetih godina prošlog veka dobile pristup najvećoj fabrici za proizvodnju ove i drugih otrovnih supstanci u Uzbekistanu, u gradu Nukusu?
Zašto je Mejova prećutala tu činjenicu dok je gotovo histerično istupala u Parlamentu? Ili to da su svi oni koji su baratali sa otrovanima i ovom materijom morali na sebi da imaju skafandere i drugu „hemijsku zaštitu“, što uzgred budi rečeno, nismo videli na snimcima iz Solsberija?
Nikome ne bi štetilo da se bliže upozna sa stilom retorike britanskih vlasti tokom njihovih nastupa povodom optužbi na račun Rusije. Osim stila, važne su i same suštinske poruke. Na primer, načelnik Generalštaba Vojske Velike Britanije se nedavno pohvalio da bez obzira na sve moguće sporazume sa Berlinom, britanska armija verovatno nikada neće napustiti nemačku teritoriju.
Podsetimo, ti sporazumi su predviđali da Britanci do 2019. godine moraju da spakuju svoje kofere i odu. Međutim, očigledno to dotični gospodin ne želi. Možda bismo mogli da posmatramo nastup Mejove iz te perspektive, pošto im već ne polazi za rukom da zapodenu rat protiv Rusije ili Irana ili obe zemlje? Možda i smena Reksa Tilersona sa mesta državnog sekretara SAD ima neke veze sa ovim?
Posle 1999. godine i zločinačkog rata protiv Jugoslavije, svaka nova vlada u Nemačkoj samo dodatno pojačava tenzije i rizik početka novog sukoba, jer se navodni saveznici olako koriste slabostima Berlina. Pritom, svaki put Nemačka zapada u taj saveznički klinč baš onda kada dolazi do formiranja nove vlade.
Nije manje indikativno ni to što se dešava od momenta stupanja Trampa na vlast. Naravno, američki mediji od prvog dana su započeli napad na njega, ali to nije bilo ni prineti onoj količini gadosti koju su britanski mediji izgovorili o novom američkom predsedniku.
U Londonu su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da osujete susret Putina i Trampa, jer da se dvojici predsednika posrećilo da održe sastanak, to je možda moglo da dovede do uspostavljanja globalnog mira. Međutim, svi svetski dušebrižnici su se potrudili da Trampa tokom prethodne godine okruže savetnicima koji su ga dobro „obradili“. Sada „mirne duše“ možemo očekivati nastavak zaoštravanje krize i uopšte politike koja vodi u sledeći veliki rat.
Autorski tekst bivšeg državnog sekretara u Ministarstvu odbrane Nemačke i bivšeg potpredsednika OEBS-a Vilija Vimera
