Velika Britanija, smatrajući sebe velikom nacijom, nikad nije volela da vidi tu osobinu kod nekog drugog. Pošto je Rusija zbog svoje teritorije i slovenskog slobodarskog duha bila predodređena da bude velika sila, London je pokušavao da je slomi, u najvećem broju slučajeva tuđom rukom.
Kroz čitav period 17, 18. i 19. veka, Osmanska imperija je bila britanski mač nad glavom Rusije. Setimo se samo serija ratova: 1676-81, 1686-1700, 1710-13, 1735-39, 1768-74, 1787-91, 1806-12, 1853-1856 i 1877-78. godine. Turska je čak i u Prvom svetskom ratu bila na suprotnoj strani.
Za vreme najveće opasnosti za Veliku Britaniju, kada se činilo da će u svakom trenutku Napoleon Bonaparta da se iskrca na ostrvo, London uvlači Rusiju u rat na svojoj strani i time se spasava. Moskva je već bila potpisala Tilzitski mir sa Francuskom 1807. godine i nije morala da ulazi u taj rat. Ovaj novi savez je skupo platila — bila je spaljena.
Kada se Ruska imperija, sredinom 19. veka, nalazila na vrhuncu, kada je vodila glavnu reč u Evropi, Velika Britanija, u savezu sa Francuskom, Sardinijom i Osmanskim carstvom objavile su rat caru Nikolaju Prvom i izvršile desant na Krim 1853. godine. U neravnopravnom ratu, Moskva je morala da popusti.
Međutim, ovaj rat nije slomio Rusiju, što je osetila Velika Britanija, pa je pokušala da isprovocira još jedan rat Rusije i Turske. Navodno, na jednom prijemu ruski car Aleksandar III je lupio šakom o sto i uzviknuo legendarnu frazu: „Čitav budžet dati vojsci!“. Špijuni su odmah preneli jasnu poruku ruskog imperatora zvaničnom Londonu. Ovim je Rusija, iako iscrpljena dugim i krvavim ratovima, želela da pokaže da je spremna da ide na sve ili ništa.
Ni 20. vek nije smirio britansku diplomatiju. Oni su podržali Japan koji bez te pomoći ne bi mogao da pobedi Rusiju 1905. godine. Podsetimo se i engleske intervencije u sovjetskoj Rusiji 1918-1920. godina. Britanska vojska i njene kolonije su pružale otpor boljševicima na širokoj teritoriji Ruske imperije — u srednjoj Aziji, Zakavkazju, Dalekom istoku, Donu, Kubanu, Arhangelsku itd. Čak je bio zaključen i englesko-francuski sporazum o podeli sfera uticaja u Rusiji: u britansku zonu je ušao Kavkaz.
Interesantno, kad god bi Rusija stala na noge, nakon neke krize, Velika Britanija bi bila ta koja bi pokušala da je obuzda. Čak i nakon raspada SSSR-a, kada su se zapadni lideri utrkivali da tapšu po ramenu tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina ističući njegovu demokratičnost, London je bio vrlo uzdržan. Štaviše, za vreme rata u Čečeniji upravo je on davao azil odbeglim separatistima iz ove južne ruske republike, a kasnije i oligarsima, osuđenim u Rusiji za malverzacije.
Da Rusija nema iluzija povodom britanske politike pokazuje i njena Koncepcija spoljne politike, usvojena 2008. godine, u kojoj se navodi osam država Zapadne Evrope sa kojima Rusija unapređuje bilateralne odnose — među njima nema Velike Britanije.
Proterivanje ruskih diplomata i prekid diplomatskih odnosa između Rusije i Velike Britanije koji je juče objavila premijerka Tereza Mej nije iznenađujuće. Od početka ruske operacije u Siriji, odnosi između ove dve zemlje su takoreći u potpunosti zamrli. Slučaj sa trovanjem bivšeg ruskog obaveštajca Sergeja Skripalja je samo izgovor da se i zvanično stavi tačka na njih. Ono što pada u oči je to da se britanska vlada nije usudila da takne novac ruskih oligarha u Velikoj Britaniji. U Londonu ima mnogo bogataša iz drugih država koji bi se mogli osetiti nesigurno u britanskom „raju“ i mogli bi da počnu polako da povlače novac na druge, sigurnije destinacije. Velika Britanija je uvek znala da brine o svojim interesima.
