Tako se na jednom čuvenom ukrajinskom blogu može pročitati da je Porošenko govorio o „čišćenju“ Donbasa posle uvođenja formacija mirotvoraca:
„Prvo će ući mirovnjaci i razmestiti se duž granice, a onda dolazi ukrajinska vojska i čisti Donbas po principu: ’Ostavi onog ko nema oružje, naoružane ubij‘.“
Tu je i bivši šef ekstremističkog „Desnog sektora“ Dmitrij Jaroš koji piše o potencijalu Ukrajine da okupira niz ruskih teritorija:
„Najvažnije je povratiti Krim i Donbas, a potom ćemo preuzeti Kubanj, Voronjež i Rostovsku oblast.“
Komandant bataljona marinaca ukrajinske vojske Vadim Suharevski je javno u intervjuu izneo svoj san „da ukrajinska vojska stigne do Moskve“.
A Refat Čubarov, poslanik Vrhovne rade i lider „Medžlisa krimsko-tatarskog naroda“, organizacije koja je inače zabranjena u Rusiji zbog svog ekstremističkog delovanja, smatra da bi za početak trebalo iseliti sve Ruse sa Krima.
U principu, svaka od tih izjava pojedinačno ne predstavlja nešto posebno. To je uobičajeni informacioni kontekst i ton u Ukrajini. Pažnju privlači to što su sve te izjave u etar stigle istog dana, pa se onda nameće i pitanje odakle takva sinhronizovana akcija i čemu?
Iza tih propagandnih salvi moguće je da stoje vrlo pragmatični i osmišljeni motivi. Uzgred, bilo je govora i da je Porošenko nedavno održao zatvoreni sastanak sa predstavnicima elektronskih medija i blogerima, stoga je možda ta uigrana medijska akcija koordinisana tokom tog skupa.
Naravno, može se pretpostaviti da se radi o pukoj slučajnosti. Sa druge strane, možda se radi o najavi vrlo ozbiljnog zaoštravanja situacije do kojeg će doći zajedno sa prolećem.
Ne sme se ipak zaboraviti i na drugu stranu medalje. Sistemski problemi u ekonomiji, socijalnoj sferi, infrastrukturi i drugim ključnim oblastima samo se gomilaju u Ukrajini. Životni standard pada, narod je sve siromašniji. Političari i državni vrh su sve bogatiji. Jedino „opipljivo“ što je narod dobio od EU posle Majdana jeste bezvizni režim za turistička putovanja. Bilo koji pokušaji građana da dignu glas i promene vlast završavaju se sve nasilnijim razbijanjem okupljanja demonstranata.
Ono što je pak vrlo karakteristično za sadašnju kijevsku garnituru jeste veoma jak instikt za preživljavanjem. Iako je narod sve nezadovoljniji postojećim stanjem, u poslednje vreme su se pojavili dodatni faktori koji iritiraju građane.
Jedan od njih je momenat sa pristalicama tragikomičnog političara Mihaila Sakašvilija, koje je policija bacila na kolena. To je izazvalo vrlo jasno nezadovoljstvo među Porošenkovim pristalicama, jer je to isuviše podsećalo na akcije omraženog „Berkuta“, specijalnih jedinica ukrajinske policije.
Pored toga, u Kijevu je pre neki dan priveden Vladimir Ruban, jedan od uticajnih društvenih delatnika u Ukrajini i rukovodilac Centra za oslobođenje zarobljenika „Oficirski korpus“. Pripadnici Službe bezbednosti Ukrajine su našli oružje kojim je Ruban navodno planirao da ubije predsednika Porošenka.
To su neki od „sitnijih“ društvenih problema. A tu je još i optužba „Naftogasa“ na račun svih stanovnika da navodno troše isuviše gasa.
Zato ne čudi što su se u visokim kijevskim kabinetima setili da ovaj „nepotreban“ pritisak stanovništva reše na zatvorenom sastanku sa blogerima koji će iznova vrteti ploču o opasnosti koja potiče od „ruske agresije“.
Do sad je ta taktika delovala. Zašto ne bi i dalje?
