Pre 55 godina, 8. marta 1963. godine, u Senatskom dvorcu moskovskog Kremlja, u sali koja se sada zove Jekaterinska, a bila je Sverdlovska, održan je sastanak sovjetskog lidera Nikite Hruščova s predstavnicima stvaralačke inteligencije. Tokom sastanka, generalni sekretar CK KPSS je izjavio: „Našem narodu je potrebno nova, borbena revolucionarna umetnost!“
Paradoks je u tome što su upravo predstavnici i glavni likovi iste te umetnosti, koja je, prema rečima Hruščova, sovjetskom narodu bila potrebnija od hleba, tokom sastanka bili potpuno poraženi. A jedini razlog što se susret nije završio polomljenim vilicama u direktnom prenosu ili prosipanjem vode u lice sagovornicima jeste to što je tada još postojala nekakva formalna kultura diskusije.
Ovo nije bio jedini sastanak: od jeseni 1962. godine takvi sastanci su često organizovani. Prava propast bila su, međutim, dva takva susreta. U decembru 1962. godine održana je izložba u Manježu, koja je bila praćena pogrdnim rečima Hruščova na račun umetnika. Njihove radove nazvao je mazarijama. „Ko je dozvolio da se ovako slika? Da li je to magarac repom slikao ili šta?“
U martu 1963. godine održan je novi sastanak koji nije ništa manje poznat, ali je ovoga puta bio usmeren na račun pesnika i pisaca: „Ne mogu mirno da slušam one koji hvališu naše neprijatelje! Ne mogu da slušam agente! Želite li sutra da dobijete inostrane pasoše? Dobijte. I idite odavde đavoljoj babi!“
Za našu sovjetsku domovinu
Jedan od „agenata“ bio je Vasilij Aksjonov. U tom trenutku autor romana „Kolege“ i „Zvezdana ulaznica“, dela koja i dan-danas daju osnova da se misli da pokušaj da se izgradi komunizam nije bila utopija. Evo šta je Sovjetski Savez bio za junake „Kolega“: „Volim svoju zemlju, svoju mašinu i bez razmišljanja ću dati za to ruku, nogu, život, ali ja sam odgovoran jedino svojoj savesti, a ne nekakvim ’verbalnim fetišima‘“.
Sam autor je još u decembru 1962. godine pokazao ne samo lojalnost nego apsolutno revolucionarno raspoloženje i spremnost da se bori protiv neprijatelja socijalizma. Evo fragmenta iz njegovog nastupa na Ideološkoj komisiji CK KPSS: „Razgovarao sam u Japanu s jednim buržoaskim intelektualcem. Pitao me je: Šta mislite, evo ovde nam se čini da nas promene koje se događaju u vašoj zemlji zbližavaju s vama? Kao da se krećete prema nama — prema kapitalističkoj umetnosti? Odgovorio sam mu: Sve je upravo suprotno! To je upravo pobeda naše ideologije! Poštujemo svoje očeve i volimo svoje očeve. Zahvalan sam partiji i Nikiti Sergejeviču Hruščovu za to što mogu s njim da razgovaram, za to što mogu s njim da se savetujem. Želimo i da razgovaramo s očevima, i da se raspravljamo s njima, i da se slažemo s njima u vezi s raznim pitanjima, ali želimo, takođe, da govorimo o tome da naši očevi ne bi mislili da u džepovima imamo kamenje, nego da znaju da su nam čiste ruke“.
To je onaj isti Aksjonov koji će kasnije otići u SAD, kome će biti oduzeto sovjetsko državljanstvo i koji će postati gotovo knjiški primer antisovjetskog čoveka.
„Podmetnuli su mi ih“
Drugi, na primer, Jevgenij Jevtušenko, Andrej Voznesenski i Robert Roždestvenski, sačuvali su lojalnost režimu, ali su potpuno izgubili veru u to da je komunizam moguć, a da je socijalizam sposoban da dâ sebi neki „ljudski lik“.
Oni koji su bili pogođeni manje i koje nije napao lično Hruščov, nego rukovodioci nižeg ranga, takođe su se zamislili. Recimo, braća Strugacki su 1963. godine praktično završila svoj „komunistički“ ciklus fantastike romanom „Daleka duga“, u kojem se u utopijskom svetu udaljenog kosmosa događa razarajuća katastrofa.
Skulptor Ernst Neizvesnij, na kojeg se Hruščov obrušio lično, bio je uveren da je generalnog sekretara bilo briga i za apstrakcionizam i za formalističke vibracije u prozi i poeziji: „Hruščova su nahuškali protiv nas njegovi neprijatelji u rukovodstvu da bi ga diskreditovali, da bi pokazali svima da se on ni najmanje ne razume u umetnost, tako da će, u skladu s tim, postati predmet poruge u celom svetu. Antihruščovljevska zavera odavno je sazrela, i sastanci s inteligencijom su bili njen sastavni deo“.
Reči Neizvesnog potvrđuje Aksjonov, koji je nedugo pošto je smenjen Hruščov 1964. godine sreo u restoranu njegovu unuku Juliju i zamolio je da prenese dedi da pisac Aksjonov saoseća s njim. Unuka je ispunila molbu. A reakcija bivšeg generalnog sekreta je glasila: „Džaba sam tada trošio vreme na te momke. Onaj ološ mi ih je podmetnuo“.
Među „ološem“ je bio i predsednik Ideološke komisije CK KPSS Leonid Iljičov. Upravo je on organizovao susrete s inteligencijom. Interesantno je i to da je on nekada bio glavni urednik lista „Pravda“. I na tom mestu je zaradio ne baš laskav opis od samog Josifa Staljina: „Urednik ’Pravde‘ Iljičov je slab. On je jednostavno mali za ovakav posao“.
Hruščov je imao šansu da se osloni na mladež koja se potpuno iskreno spremala da gradi komunizam, koja je mogla da podigne i već je gotovo i podigla sovjetsku umetnost na nedostižnu visinu. Ali je više voleo da se osigura verujući „starim, proverenim partijskim borcima“. Rezultat je bio da su izgubili svi.
