Rade Šerbedžija je odbio ulogu albanskog teroriste Adema Jašarija. Već 20 godina, na Kosovu se pokušava sa snimanjem filma o čoveku koji slovi za prvog komandanta i osnivača terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Međutim, poduhvat snimanja filma o Jašariju ne ide im od ruke, jer, očigledno, želja da se od Jašarija napravi novi Majkl Kolins ne odgovara nikome.
Sa jedne strane Šerbedžija sa svojom dugom kosom i brkovima mogao bi po fizičkim karakteristikama da „iznese“ Jašarija. Međutim, kao što je i sam rekao, ako on, kao Srbin, prihvati takvu ulogu, ceo svet bi priznao nekadašnjeg vođu OVK.
Iako Jašari na KiM, ali i na širem prostoru Balkana koji naseljavaju Albanci, važi za gotovo mitsku figuru, iako je njegovim imenom nazvan prištinski aerodrom, iako mu je podignut spomenik u Prištini, iako ima bistu u Tirani, a u njegovom rodnom Donjem Prekazu izgrađen je velelepni memorijalni centar, dalje od mitologizacije njegove ličnosti među Albancima nije se otišlo.
Zato je potrebno napraviti veličanstveni istorijski spektakl, u kome bi igrale međunarodne filmske zvezde, poput Šerbedžije, kako bi se njegovo ime legitimizovalo u međunarodnim okvirima, kao borca za slobodu i utemeljitelja kosovske državnosti, umesto teroriste.
Nijedna država ne gleda blagonaklono na teroriste i terorističke akte izvršene u ime sticanja državnosti ili nacionalnog oslobođenja. Postoje dva izuzetka — Majkl Kolins, osnivač Irske republikanske armije (IRA) i prvi premijer Irske, i Jaser Arafat, osnivač Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO).
Međutim, kada je Kolins osnovao IRA, nije pravio terorističku organizaciju, već obaveštajnu službu pokreta otpora protiv britanske okupacije Irske, koja je napadala okupacione funkcionere, britanske oružane snage i policiju. Arafat je u jednom trenutku, kada je uvideo da terorizam samo šteti palestinskoj stvari, odustao od terorističkih akcija i okrenuo se političkoj borbi koja je na kraju urodila plodom.
Možda bi bilo najbolje da se osvrnemo na primer iz naših krajeva. Gavrilo Princip postao je nacionalni heroj tek u komunističkoj Jugoslaviji, dok su vlasti Kraljevine SHS i Jugoslavije bile oprezne u slavljenju jednog terorističkog čina.
Činjenica da kosovski Albanci već dve decenije bezuspešno pokušavaju da snime film o Jašariju pokazuje da niko ozbiljan ne sme da se umeša u kampanju o pretvaranju običnog teroriste i seoskog kabadahije u heroja u internacionalnim razmerama.
Jer, Jašari je bio običan terorista, ništa više i ništa manje od toga, i njegova biografija možda može da posluži kao potka za film, ali ne film o nacionalnom heroju.
Rođen u učiteljskoj porodici, Jašari je odmalena bio zadojen albanskim šovinizmom, kome se potpuno predao u naručje pošto je završio srednju tehničku školu. Od 1975. bio je u sukobu sa zakonom zbog svojih velikoalbanskih svetonazora, a aktivno je učestvovao u separatističkim demonstracijama 1981.
Za diverzantsko-terorističke akcije obučavan je u Albaniji, čiju granicu više puta ilegalno prelazi. Tamo, od grupe Albanaca sa Kosova formira terorističku grupu, koja će kasnije prerasti u OVK. Dobija i čin majora albanske armije.
Grupa je izmakla iz ruku srpskih snaga bezbednosti 30. decembra 1991. i od tada deluju kao banda, napadajući civile iz zaseda. Napadi i maltretiranja civila, bilo Srba bilo Albanaca, bili su specijalnost Jašarijeve grupe.
„Adem Jašari bio je jedan običan kriminalac. Čovek bahat, sirovog ponašanja, poznat po siledžijskim istupima, po kriminalnim radnjama i dugo godina u sukobu sa zakonom“, rekao je o Jašariju Zoran Stijović, šef analitike srpske službe bezbednosti na KiM u dokumentarnom filmu o sukobu u srpskoj pokrajini.
Da se radi o seoskom kabadahiji, svedočili su i brojni dopisnici zapadnih medijskih kuća, koji su posećivali Jašarija. Jedan od njih, koji je posetio Jašarijevu kuću 1995, pričao je kasnije kako mu je Jašari pokazivao arsenal naoružanja, već tada pripremljen za sukobe sa Srbima.
Iz Jašarija je izbijala mržnja, govorio je taj dopisnik, ali nije to ono što ga je razočaralo. Nov na Balkanu, on je mislio da ide na susret sa vojnim komandantom, a zapravo se radilo, kako se izrazio, o čoveku od koga je prvo strepela njegova porodica, potom seljani Donjeg Prekaza, Albanci, pa tek potom Srbi.
Pošto su brojni stanovnici Prekaza, pa i članovi porodice Jašari, radili u inostranstvu, Adem Jašari je kontrolisao svaki priliv novca koji je stizao iz inostranstva, taj novac prisvajao i koristio ga za svoje potrebe i potrebe svoje bande.
Prve ozbiljnije sukobe sa srpskom policijom, Jašarijeva banda ima tek od 1996, a januara 1998, pošto su zaustavljali putnike na putu kroz Drenicu, policijska patrola počela je da ih goni do Donjeg Prekaza. Policija je 5. marta opkolila Jašarijevu kuću i tada je počela opsada koju će kosovske vlasti posle ulaska NATO trupa na KiM iskoristiti za pravljenje legende o Jašariju.
U opsadi su poginuli i Adem Jašari i njegov brat Hamza. Ukupno je poginulo 38 terorista i 28 civila, žena i dece, uglavnom članova porodice Jašari. Tada Adem Jašari pokazuje svoje pravo lice. Odbijajući da se preda, ubija svog sestrića zbog „kukavičluka“, a teroristi žene i decu koriste kao živi štit, očekujući pojačanja iz okolnih albanskih sela, kao i opšti ustanak u Drenici.
Međutim, to se nije dogodilo, a Adem Jašari je svesno žrtvovao članove svoje porodice, bez obzira na pol i uzrast.
Tog i takvog Adema Jašarija, kriminalca, seoskog kabadahiju i teroristu, vlasti kosovskih Albanaca uzdižu na rang jednog Skenderbega. Verovatno zato što ni sami nisu ništa bolji.
I upravo im zato i promiče činjenica da od čoveka kakav je bio Adem Jašari ne može da se stvori mitski heroj. Jer Jašari svojim životom i onim što je za života činio, takav epitet ničim nije zaslužio. Naprotiv.
