Ugledni mađarski sineasta predstavio je na 46. Festu svoj novi film „Jupiterov mesec“, dramu u čijem je središtu sudbina izbeglica koje su nakon hiljada pređenih kilometara dočekali nesavladivi bedemi evropske „tvrđave“. Jedan od ovih nevoljnika je i Mundrucov glavni junak, mladić izbegao iz sirijskog Homsa, koga su na granici s Evropskom unijom, umesto mira i sigurnosti, dočekala nova stradanja i poniženja.
Istražujući mogućnosti žanrova, reditelj je odlučio da junaku ove socijalne drame podari moć superheroja, odnosno sposobnost da levitira. Da li mu to pomaže da se spasi i da vrati dostojanstvo i normalan život?
Film podstiče na razmišljanje o sudbini izbeglica — svi ti ljudi su superheroji, ne samo glavni junak. Koliko je naše evropsko društvo sposobno istinski da razume nevolje ovih ljudi i može li film da nam pomogne da to shvatimo?
— Da, mislim da definitivno može. Šta bi drugo moglo da nam pomogne osim umetnosti? Krize se veštački stvaraju, danas se čak i ratovi vode bez vojske i bez ljudske moći, kao, na primer, ratovi dronova. To je potpuno suludo! Neko je dole poginuo, a ti to ni ne znaš, nemaš prirodan odnos prema tome. Ako se vratimo daleko u istoriju, shvatamo da su ljudi morali da se bore, bili su prinuđeni da ubijaju, nije bilo veštačkih sukoba. A danas je sve nadrealno veštačko. To duboko dehumanizuje ljude. Danas ljudi dobijaju potvrde i pečate da su izbeglice, da su migranti, a to ih dehumanizuje. Na kraju, međutim, dehumanizuje i sve nas. To je glavni problem i nadam se da ovaj film ukazuje na tu činjenicu.
Čini mi se da je jedina nada u Vašem filmu čudo, a u pravom životu nemamo čuda. Šta je nada u pravom životu?
— Imamo čuda! Mislim da imamo mnogo čuda. Naravno, ne u vidu superheroja, pre bismo mogli govoriti o čudima u domenu nauke. Kada čitamo Bibliju, ili, na primer, gledamo crtane filmove, vidimo da smo okruženi čudima, samo treba da ih pronađemo unutar sebe. Čuda su u nama samima. Možemo da razmišljamo na određeni način, a možemo i da promenimo svoje razmišljanje. Jedan od junaka u mom filmu, doktor Štern, prikazuje upravo to. On se tokom filma menja, a ja mislim da je u tome nada. Zaista mislim da ova izbeglička kriza nije protiv Evrope, nego za Evropu, u dugoročnom smislu. Sada sve to posmatramo iz prevelike blizine, ali kada budemo mogli da sagledamo celu sliku, iz daljine, moći ćemo da je rešimo i da pronađemo odgovor, imaćemo znanje koje će nas činiti jačima.
Šta današnja Evropa predstavlja za Vas, kako vidite evropsko društvo?
— Ja sam veoma ponosni Evropljanin. U kojoj god tački naše planete da se nađem, stoprocentno se osećam kao Evropljanin. Na neki način i ne mogu da budem niko drugi. I mislim da je ispravnija odluka da čovek bude ponosni Evropljanin, nego da se stidi kao neki polu-Amerikanac koji živi u Evropi. Moramo da osvešćujemo ko smo mi i za šta se borimo. A borimo se ne samo za budućnost i za svoju decu nego i za svoje roditelje, za svoje dedove… To je jedna veoma duga istorija. Evropska unija je, zapravo, nešto sasvim drugo. To je danas prilično prazan pojam. To je neka vrsta ekonomske ideje, pametne ekonomske ideje. Kada je osnovana, međutim, to nije bila samo ekonomska nego i duhovna ideja, zasnovana na verovanju u zajedništvo, u jednakost, u snažnu Evropu. Mislim da bi Evropska unija, ukoliko ne bude uspela ponovo da pronađe tu veru, mogla da bude razjedinjena. Ako uspe da pronađe veru, onda je to put ka komunikaciji, bez obzira na to što je čine različite zemlje, jezici, istorije, što je reč o različitim nacijama. Nisam posebno pesimističan, ne znam zbog čega, ali mislim da je ova kriza prolazna, da je to samo kratak vremenski period. Na primer, od sredine devedesetih do 2005. bio je odličan period, dobro se živelo, svi su imali neke ciljeve. Verujem da će se to vratiti.
Taj optimizam ohrabruje.
— Sada je sve previše mračno, čudno… Mnogo je populizma, ali ljudi nisu glupi.
A šta je uzrok tog populizma?
— Strah. Strah od nepoznatog. Potreba za bezbednošću i strah.
Mislite li da je taj strah prirodan? Treba li da se plašimo izbeglica?
— Definitivno ne. Zaista smatram da ogroman broj ljudi koji su došli iz razorenih zemalja ne predstavljaju problem Evropi. Naravno, treba da tražimo od njihovih zemalja da ih prime natrag, ali mi smo bogati — ja dolazim iz siromašne zemlje, vi živite u siromašnoj zemlji, ali naše zemlje su bogate u poređenju s mnogim drugim mestima na planeti. Svako ima da jede, svako može da vozi auto, ima budućnost za svoju decu. Treba da razmislimo o tome o kakvoj budućnosti za našu decu sanjamo. Zaista mislim da nas govor mržnje i populistička vizija budućnosti vode u ćorsokak. Mislim da to nije realistično i zaista se nadam da će sve to biti jedan kratak vremenski period. Naš je zadatak da se borimo protiv toga, a kultura je jedna od osnova. Zbog toga se bavim umetnošću.
Sada se bavite adaptiranjem za televizijsku seriju trilogije „Led“ ruskog pisca Vladimira Sorokina. Zbog čega ste izabrali ovog autora, šta Vas inspiriše kod njega?
— Zapravo, njegova književnost je vrlo bliska mojim filmovima. On je hiperrealističan, i nadrealističan. To što on stvara je duboko uronjeno u današnjicu. Možda zvuči ludo, ali upravo u tome se najbolje prepoznaje naša stvarnost. On je, prema mom mišljenju, jedan od najznačajnijih autora savremene Evrope, tako da sam veoma srećan što mi je dao autorska prava da napravim televizijsku seriju prema njegovoj trilogiji.
