Drecun u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ priznaje da je ga je neprijatno iznenadila vest da je Dejvid Švendiman bio primoran da ode sa mesta tužioca. Švendiman je za britanski „Gardijan“ upozorio da još uvek nije obezbeđen njegov, kako se izrazio, „verodostojan“ naslednik, a smatra da je glavni razlog za ovakav razvoj događaja inertnost američkog Stejt departmenta.
„Ako je tačno ono što je preneo ’Gardijan‘, profesionalci u Stejt departmentu razumeli su Švendimanov argument da mora da mu se nađe zamenik, ali ostali nisu bili za to. To otvara prostor za tumačenja da li već sada imamo pokušaj političkog uticanja na čitav proces utvrđivanja odgovornosti pripadnika OVK za počinjene zločine“, navodi Drecun.
Kako ističe, on je kao predsedavajući radne grupe koju je Odbor za KiM formirao za prikupljanje dokaza o zločinima OVK, uspostavio saradnju sa Švendimanom, koji je više puta zahvaljivao na pomoći koju mu je ta grupa pružila u dokumentima i drugim materijalima.
„Više puta sam mu postavljao pitanje da li će biti podložan političkom pritisku. Dobijao sam uveravanja da tužilaštvo neće prihvatiti bilo kakav pritisak, da će oni održati nezavisnost, da su posvećeni poslu, da su napredovali u istragama, da su došli do značajnih rezultata da mogu da podignu već prve optužnice. Poslednjih meseci sam, međutim, primetio usporavanje u njihovom radu“, kaže šef odbora za KiM.
On upozorava da, ukoliko ne bude imenovan Švendimanov zamenik, može doći do usporavanja čitavog istražnog postupka a možda i do njegovog razvodnjavanja u smislu — „nemojte baš protiv Tačija“. Pritom, smatra Drecun, Tači bi trebalo da bude prvi na listi odgovornih po komandnoj odgovornosti, po izveštaju bivšeg izvestioca Saveta Evrope Dika Martija.
„Nisam mogao da dobijem odgovor ni kada će biti prve optužnice, a u jednom trenutku je bilo — ako budu podignute. Ja sam se pitao šta stoji iza toga. Zato sam poslao pismo Švendimanu i tražio da se sastanemo. On je bio raspoložen za taj sastanak. Videćemo šta će biti dalje, ali naša radna grupa će insistirati na razrešenju te situacije, a i Stejt department mora nekako da nam je objasni. Ovo je situacija sa puno nepoznanica, umesto da nema više nepoznanica“, primećuje Drecun.
Nije jasno, dodaje, da li smo mi suočeni sa internošću birokratskog dela administracije, nemogućnošću Trampove administracije da preuzme celi taj mehanizam, ili tu postoji neka politička namera, sve sa ciljem da se preko Tačija, Haradinaja i drugih izdejstvuje istorijski sporazum sa Beogradom.
„Možda oni traže nekog ko bi Albance mogao da smiri ako se postigne neki dogovor. Kosovo je već teg za Zapad i onda je potreban neko ko može da postigne taj sporazum i da ga sprovede, uprkos žestokom protivljenju. A onda kažu: ako Tači to treba da sprovede, ne možemo njega da procesiramo. Hajde da mu oslobodimo malo prostor, bar dok se ne postigne to rešenje“, iznosi Drecun svoju pretpostavku.
On naglašava da je Specijalni sud poslednja međunarodna prilika da zločinci iz OVK odgovaraju, a da po izveštaju Dika Martija prvo treba da odgovaraju „krupne ribe“.
„Možda odgovor na pitanje zašto se Švendimanu završava mandat treba tražiti upravo u priči o krupnim i sitnim ribama. Švendimanov tim je jasno stavio do znanja da će prvenstveno raditi na utvrđivanju komandne odgovornosti, a to znači da dođu do krupnih riba. I mi smo im tu dosta pomogli, dali smo im kompletnu strukturu i dokumentaciju kako je organizovana OVK da bi mogli da procesiraju nekog po komandnoj odgovornosti, i oni su na tome intenzivno radili“, navodi naš sagovornik, koji veruje da Švendiman ne bi prezao da podigne optužnicu ni protiv Tačija.
Drecun ističe da Tači jeste bio na vrhu komandnog lanca, pored Agima Čekua.
„Možda je to nekome zasmetalo, možda je neko hteo da se svede na najniži nivo. A mi smo im dali dokaze, koje su naše snage bezbednosti zaplenile u štabovima OVK. Dali smo kompletnu analizu — koliko je bilo ilegalnih zatvora, silovanja“, dodaje sprski parlamentarac.
I sudbina Srpske zavisi od Kosova
Govoreći o očekivanjima da se postigne „istorijski kompromis“ između Srba i Albanaca, Drecun primećuje da smo već uveliko ušli u proces koji bi, kako kaže, za godinu-dve trebalo da stvori uslove da se konačno razreši kosmetski problem.
Albanci zasad ne otvaraju prostor za kompromis, za njih je to završena stvar. Ali, ističe naš gost, Srbija otvara prostor i kaže — hajde da se dogovorimo, jer je jasno da posle svih godina pritisaka, ucena i pokušaja da se Srbija natera da se saglasi sa otimanjem dela teritorije to nije urodilo plodom i da bez Srbije to ne može da se razreši.
Prema njegovim očekivanjima, taj proces će biti veoma dinamičan u narednom periodu, a ukazuje na to da postoje tri elementa kad se govori o konačnom dogovoru: interesi države Srbije, volja naroda, odnosno građana Srbije i međunarodna zajednica.
„Predsednik Vučić je taj koji će definisati početnu platformum imajući u vidu maksimalnu zaštitu naših interesa, koliko je moguće u ovim okolnostima. Narod će, ako se postigne dogovor, morati da se izjasni na referendumu“, kaže Drecun. On dodaje da konstatacija predsednika da se kancelarki Angeli Merkel na njihovom susretu nije sve svidelo što je govorio o Kosovu, nagoveštava da predsednik već sprovodi međunarodnu diplomatiju: pokušava da delove svog viđenja konačnog rešenja prezentuje i vidi kako reaguju ključni centri moći“.
Drecun takođe smatra da će i sudbina Republike Srpske zavisiti od našeg ponašanja prema kosovskom problemu i da će, ako ga rešimo dogovorom, biti značajno ojačana i pozicija Srpske. To, po njegovom mišljenju, ne znači da će se Kosmet i Srpska nužno rešavati u paketu, ali se ne mogu odvojiti: „ Moj stav je da mi kroz razrešenje kosmetskog problema učvrstimo poziciju RS i odagnamo bilo kakve mogućnosti da Srpska kroz unitarizaciju može da bude eliminisana“.
Gostujući u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, Ilija Kajtez, profesor Fakulteta za diplomatiju i bezbednost univerziteta „Union — Nikola Tesla“, konstatuje da je Srbija nasledila lošu poziciju kad je reč o rešavanju kosmetskog problema i da, realno govoreći, mora da krene od „apsolutnog minusa“.
„SAD, koje su do pre nekoliko godina bile apsolutni gospodar sveta, nedvosmisleno stoje iza albanskog faktora i neke projekcije defakto ili dejure ’velike Albanije‘. Potrebna je velika mudrost da se iz te gotovo bezizlazne situacije izađe da dobijemo jedan istorijski častan kompromis“, kaže Kajtez, uz ocenu da je dobro što Srbija ima diplomatsku inicijativu i da je pozicija Srbije bolja nego ranije, mada ne drastično, zato što su faktori koji drže albansku stranu i dalje najjači.
„Ali neosporno je da unutrašnja konsolidacija Srbije, ekonomskog, političkog i bezbednosnog stanja daje dobre rezultate. Drugi momenat je što mi idemo ka EU i što Evropa ima svoju odgovornost. Evropa, koja je u previranju, moraće da uvaži tu činjenicu, i taj jednostrani, ucenjivački pristup neće u narednom periodu biti toliko izražen. Ono što je loše jeste da je Britanija izlaskom iz EU postala faktor koji će pokušati da se inkorporira na Balkan, a mi Srbi s Britancima nikad kroz istoriju nismo imali velike sreće“, primećuje on.
„Slažem se da će Britanija nastaviti da podriva stabilnost regiona. Mešetarenje je blaga reč, to su prljave igre, ali mislim da će njihova snaga bledeti zato što su izvan EU. Ipak, ne treba zanemariti kapacitet Britanije da sprovodi te podrivačke aktivnosti. Vidimo šta se desilo u Makedoniji, Crnoj Gori, to je pokušaj kompletnog odstranjivanja ruskog prisustva i uticaja. A Srbija je strateški partner Rusije na Balkanu, najveći oslonac ruskoj politici, ne podrivačkoj, kako neki kažu, već politici saradnje i približavanja multipolarnog poretka“, nadovezao se Drecun.
Što se tiče pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, on navodi da su američke diplomate potvrdile da su prištinski zvaničnici razgovarali sa nekim diplomatama pojedinih zapadnih država o eventualnoj podeli Kosova.
„Verovatno je i njima jasno da dalje ne mogu ovako i da moraju da se dogovore sa Srbijom, pa sada ispipavaju teren koje rešenje bi bilo prihvatljivo. Već je došlo do popuštanja, mada ne zvanično. Oni, dakle, traže rešenja. Nešto mora da se ponudi Srbiji, i Priština labavi stav“, kaže Drecun.
On objašnjava da je Priština bez ostvarenja međunarodnog kapaciteta „crna rupa koja zavisi od vojnog prisustva NATO-a“. „Oni su negde između neba i zemlje, ako žele da postignu rešenje, moraju da sednu da razgovaraju sa Srbijom. Da li će neko sada da izvrši pritisak i da li je dovoljan pritisak što se preti optužnicama ključnim političarima, odgovor je u Vašingtonu — da li oni hoće da pritisnu Albance“, zaključuje Drecun, napominjući da će se, ako se nastavi sa pričom da su Srbi i Albanci arhineprijatelji, to obiti o glavu nekoj generaciji, i da moramo učiniti sve da zatvorimo ponor između nas i njih.
