U Beogradu je prošao nešto bolje, za pomenuti dokumentarac pre nekoliko dana dobio je i povelju „Rastko Petrović“ od Matice srpskih iseljenika. Država Srbija, međutim, nije želela da podrži novi dokumentarac o svom prognanom narodu koji ovaj Čeh priprema…
Kako ste se uopšte zainteresovali za problem kosovskih Srba?
— Prvi kontakt sa Srbijom bio je iz potpuno drugih pobuda, želeo sam da uspostavim neke trgovinske kontakte sa vašom zemljom. Te 2004. godine došao sam u Beograd, baš negde u vreme novog pogroma na Kosovu. Bio sam šokiran onim što sam čuo i video!
Da li i danas u Češkoj promovišete srpsku istinu?
— Trudim se. Nedavno je bivši ministar inostranih poslova Karel Švarcenberg organizovao otvoren razgovor sa narodom u jednoj pivnici. Reč je o čoveku koji je mimo volje parlamenta, u tajnosti, okupio manjinsku vladu koja je priznala nezavisnost Kosova. Otišao sam s nekoliko prijatelja i ušli smo u diskusiju. Nije mu bilo prijatno, jer na moja pitanja uglavnom nije imao odgovor. Tako je na pitanje da li je svestan da je priznavanje Kosova na takav način nezakonito i nemoralno, odgovorio: „Da, svestan sam da je taj čin nemoralan, ali Albanci su zavladali teritorijom kao većina i uspostavili red i poredak“. Na to sam mu rekao: „Kakav red i poredak, kad je je tada počelo etničko čišćenje, kuće su popaljene, manastiri srušeni, je li to poredak? Tako je i Česima Hitler pravio red i poredak“.
Šta vas je to najviše šokiralo?
— Laži! Govorimo o ogromnoj nepravdi koja je naneta srpskom narodu, a o tome se u mojoj zemlji gotovo uopšte nije govorilo. A i kad se govorilo, pričane su neistine.
Da li ste i sami verovali u te laži?
— Pa i nisam. Od prvog dana razbijanja Jugoslavije znao sam da to nije želja naroda, već čista politika. Želja nekih zemalja, pre svega Nemačke, da ovu zemlju rasparča. I ja sam živeo u zemlji u kojoj je nekad vladao totalitarni režim i naučio sam da prepoznam dvosmislenost novinarskog izveštavanja. Svejedno, na ono što se zaista događalo u Srbiji i na Kosovu, nisam bio spreman!
Da se vratimo na dokumentarac, kako je do toga došlo?
— Posle prve posete Beogradu, vratio sam se u Prag i rešio da snimim film. Mesec dana kasnije ponovo sam bio u Beogradu i pregovarao sa ljudima u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju. Dali su mi čoveka koji je dole dobro poznavao ljude i prilike i počelo je…
Šta je od doživljenog na Kosovu na vas ostavilo najjači utisak?
— Priča čoveka koji je proteran, pa se vratio, pa opet proteran, pa se vratio… Ima ga u filmu! Ta nada koja stalno tinja i želja za životom na svom, a ne na tuđem. To me je najviše pogodilo!
Pogodilo vas je i mnogo toga u Češkoj nakon snimanja filma?
— Uh, svega je tu bilo. Prvo ljudi sa nacionalne televizije sa kojom sam ranije potpisao ugovor nisu hteli da puste film. Valjda su očekivali nešto sasvim drugo, još jednu priču o jadnim Albancima…
Proglašavani ste ludakom?
— Ma da, prvo su me ucenjivali dužinom filma, sa dva sata skratili su ga na 57 minuta. Onda je portparol češke televizije počeo da se oglašava i govori sve najgore o filmu, čak mi je i pretio zatvorom. Glavni i odgovorni urednik informativnog programa javno je govorio da sam lud. Zamerali su mi da filmom manipulišem u korist Srba.
Film je, ipak, emitovan?
— Da, sa četiri meseca zakašnjenja, krajem jula 2008. godine. Ali, ni tada se ne bi desilo, da se neko nije setio da ga pre toga pusti na Jutjubu. Za samo nedelju dana pogledalo ga je oko 80.000 ljudi i pokrenula se vrlo živa diskusija na internetu. Sve se zahuktalo… Javili su se čak i češki vojnici iz mirovnih snaga na Kosovu, koji su podržali film.
Da li ste u celoj toj gunguli imali bilo kakvu podršku?
— Da, jedan deo političara je bio uz nas. Posebno Jaroslav Foldina, čija je majka poreklom Srpkinja. Uradio je 800 kopija filma i podelio svim poslanicima u češkom parlamentu, zatim i svim češkim poslanicima u evropskom parlamentu. Mnogo mu je bilo stalo do ove stvari…
I kako je proteklo prvo emitovanje na češkoj televiziji?
— Vrlo zanimljivo. Prvo su nas ucenili da se pusti i film drugačijeg viđenja stvari, a zatim i da se odmah posle emitovanja organizuje otvoreni studio u kome će poznati ljudi komentarisati moje delo. Meni su zabranili da u tome učestvujem! Bez obzira na sve to, film je prošao vrlo dobro. Opšti utisak je bio vrlo pozitivan, i što se tiče filma i što se tiče Kosova.
A kako vam je srpska nacionalna televizija uzvratila za trud?
— Pustili su film po ugovoru, dva puta, 2009. godine, premijerno na Sretenje i na godišnjicu NATO bombardovanja.
Kakve su bile reakcije češkog naroda?
— E to je ono što je najbolje, narod je odlično odreagovao. Mnogo njih je shvatilo laži, a neki su se iskreno zainteresovali da pomognu Kosovu.
Kako?
— Osnovano je Društvo prijatelja Srba sa Kosova i Metohije, u tom društvu su, osim Čeha, i Slovaci i Poljaci. Jedno vreme su gotovo svakog meseca organizovali mitinge u centru Praga kao pomoć Srbima, odlaze na Kosmet, šalju pomoć…
Napravljen je i sajt na internetu, koji plasira najnovije informacije sa Kosova — www.kosovoonline.cz
Da li ste ovim filmom razbili mit o Srbima koljačima?
— U Češkoj sigurno da! „Oteto Kosovo“ poremetilo je sve, ljudi su prestali da veruju u ono što im se godinama serviralo. Na Jutjubu ga gledaju i Poljaci, Slovaci, čak i Kanađani.
Kanađani?
— Da, jedan Kanađanin je video film na Jutjubu, uzeo neke delove iz mog dokumentarca i napravio svoj film. Ne znam kako se tačno zove, ali taj je film uzeo nekoliko nagrada.
Da li ćete se opet vratiti na Kosovo?
— Ja sam, zapravo, često tamo. Prikupljam novi materijal, ali ne samo sa Kosova, već i iz Hrvatske, Bosne, Krajine…
Nema interesovanja za otkrivanje istine?
— Pa to je problem Srbije. Ova zemlja može svim evropskim i svetskim narodima da predstavi istinu, samo ako hoće.
I šta Srbija tim povodom radi?
— Ništa. Srbija je svesno sve to zatajila, ne pravi filmove kojima će pokazati šta se to zapravo dešavalo i šta se i sad dešava. Ne koristi ni svoje medije da prikaže istinu. Dozvoljavaju da u Bosni muslimani zatrpaju internet svojim lažima, a srpske istine nigde nema!
Iskra
