Slavni hrvatski i jugoslovenski režiser Lordan Zafranović, član žirija ovogodišnjeg Festa, uoči otvaranja najpoznatijeg filmskog festivala u Srbiji kaže da se u odnosu na prvi Fest nije mnogo toga promenilo.
„Bio sam na prvom Festu, pre 46 godina, isto smo prošli kroz ovaj tunel, bili smo smešteni isto u Interkontiju i isto smo ovako došli na konferenciju za štampu. Ništa se tu nije promenilo, interesantno, kao neka vrsta retrospektive mi je prošlo kroz glavu. Ustanovio sam da je i dalje Fest jedna velika svečanost za Beograd i za film, i da sam zbog toga tu“, kaže Zafranović za Sputnjik.
Za razliku od prošlih vremena došli ste bez telohranitelja, potpuno opušteno. Kakvo je to osećanje?
— To je daleko iza mene, ta bizarna situacija koja je bila oko mojih filmova i opasna na momente, ali sad je ovo nešto sasvim drugo. Malo su ipak ti odnosi počeli da se otapaju. Ja verujem da će ovaj naš jezik da nas ponovo, bar u kulturi, posebno na filmu, spoji, da imamo jedno veliko tržište za naše filmove.
Ne odustajete od svojih tema zbog kojih ste i trpeli ovo o čemu govorimo. „Deca Kozare“, najavljena saradnja sa RTS-om, velika su vaša tema od koje niste odustali. Dokle se stiglo s tim?
— Taj je film naprasno prekinut ratom. Bili smo već u pripremi. Arsen Diklić je napisao zaista izuzetan scenario. Strašna saga o zlu, a i strašna saga o dobru, jer tu se pojavljuju dobri ljudi koji spasavaju tu decu. Meni se čini da je to jedan od mojih filmova koji bi želeo da upozori ponovo na to zlo, i to preko dece. Likvidacija i način na koji su likvidirana deca… Jednostavno čoveku pukne srce i mozak. Svaki put kad razmišljam o tom budućem filmu, mislim da se ovoj restauraciji fašizma treba zadati jedan žestoki udarac u oko, da zaboli, a mislim da taj film to može.
Da li ste uvereni da umetnost to može, ili to ipak treba da je na terenu pragmatike i politike?
— Ja sam bio razočaran ovim ratom, koji je bio gotovo po istom scenariju kao i četrdeset prve. U filmu „Testament“ sam doživeo katarzu. Shvatio sam da naši filmovi vrlo malo mogu da utiču na politiku i na ratove. Bio sam razočaran, hteo sam u jednom trenutku da napustim i film — zato se taj film zove „Testament“ — mislio sam da će mi biti poslednji. Nisam mogao više ništa drugo da radim, osim da se vratim slikarstvu, ali više nije išla tehnika, tako da sam se ponovo vratio filmu. Preko scenarija Vidosava Stevanovića „Ostrvo Balkan“ upravo smo hteli da napravimo veliki film o ratu, koji je bio ovaj poslednji.
U tim velikim pričama o dobru i zlu, kojih je na Balkanu mnogo, šta treba učiniti da segment dobra bude dominantan? Može li to običan čovek, i ko zapravo opredeljuje sve te priče?— Pored svega što radim, moja druga strana je optimistična, inače ne bih mogao da se bavim filmom i umetnošću da to nije put prema nekoj sreći. Uvek sam pravio filmove koji počinju sa izuzetnom srećom — široko, velika muzika, lepi ljudi, krasni gradovi, i onda uđe taj crv zla i to sve uništi. Od početka sam se bavio time zašto je to tako, zašto ta lepota i saradnja i dogovaranje i razumevanje ne mogu da se nastave, zašto se u jednom trenutku stvori situacija u kojoj sve eksplodira i onda zlo ovlada, i to stravično na ovim područjima. To je moja tema, i uvek postavljam pre filma pitanje da li ću to na neki način rešiti ili neću. Vrlo je teško to objasniti. Napisane su hiljade knjiga o tome, napravljeni su veliki antiratni filmovi o tome, a i dalje su, kao što vidite, u svetu strahoviti ratovi.
Kako komentarišete napade na film „Deca Kozare“ pre nego što je počeo da se radi?
— Ja sam nekako već oguglao na te napade. Logično je da se u situaciji koja je danas u Hrvatskoj, koja je jedna restauracija ustaštva, reaguje. Niko, pa ni velike nacije, velike kinematografije poput francuske, češke, mađarske, da te teme o izdaji, o zlu unutar sopstvenog naroda, ne želi to pokazuje, pogotovo u filmu. Film je jedan svetski medij koji preko noći izlazi na pozornicu celog sveta, i logično je da niko to ne želi, i logično je da su protiv. Da su za, onda bi tamo bili veliki levičari, najveći na svetu, u Hrvatskoj. Logično je da su protiv.
Da li danas ima levice igde u svetu?
— (Smeh) Pa ima nas nekolicina. To je dosta. Dovoljno jedan da se pobuni, pa da sistem padne.
Em ste levičar, em ste u žiriju za proglašenje najboljeg srpskog filma. Hoćete li pretrpeti kakve neprijatnosti zbog toga?
— Uvek. Bio sam poslednji predsednik žirija festivala u Puli. Posle toga je on ukinut. Bilo je mojih pet prijatelja i svih petoro su imali filmove. Bio je Žilnik sa mnom i pokojni Škanata. Oni su se zezali sa mnom, jer sam ja bio u vrućoj funkciji zbog njih pet i nisam mogao sve da nagradim Gran-prijem, nego samo jednog, i nagradili smo jednog. Ova četvorica nisu htela sa mnom da razgovaraju. Za neko vreme, za pet-šest meseci, izgubio sam četiri prijatelja. Ne znam šta će da bude ovde.
Da vratimo priču ipak na početak. Nekako priča o vama prirodno počinje tom kultnom „Okupacijom u 26 slika“. Tada je to bila umetnička metafora jednog zloga vremena. Danas, nekoliko decenija po snimljenom filmu, da li je to samo metafora ili se može čitati kao vrsta opomene, dokumenta itd?
— Kad smo radili film iz četrdeset prve, to je „Okupacija“, mislili smo na svet koji nas okružuje, u kom živimo, inače ne bismo to obradili. Film je savremen uvek. Ako nije, onda je on samo puki dokument i ništa više. Tu je bio (Mirko) Kovač, i ja, i Filip David, i Danilo Kiš koji su sarađivali. Tu je bio i Ranko Munitić. To je bila jedna dosta snažna ekipa iz tog vremena. Svi smo mislili — daćemo jedan krik protiv onoga čime smo okruženi. Nije ovaj nacionalizam od juče i biće ga dugo. Prema tome, opasnost da se taj nacionalizam pretvori u nešto u šta se pretvorio četrdeset prve ili u ovom novom ratu sada, uvek je tu.
Vi ćete se boriti protiv toga uvek?
— Naravno, kad je to moja tema. Jednostavno mene to zlo fascinira, jer jednostavno ne mogu shvatiti da to ljudsko biće, koje postiglo to što je postiglo do današnjeg dana, taj razvoj koji je fascinantan, da su u jednom trenutku i u nauci i muzici i u slikarstvu i u svim segmentima ljudskog delovanja postignuti neki izuzetni rezultati, ali u tim rezultatima se nalazi istorija zla koja stalno ide paralelno.
