„Poubijani su na razne načine, i cijankalijem, i nožem, dok su druge prebacivali u Zagreb ili u ostale gradove gde su ih pretvarali u janjičare i gde su služili kao lična garda Ante Pavelića. Mala deca. Tako da je to jedna tragična sudbina čitavog tog kozaračkog naroda, koji je, manje-više, kompletno ubijen. Za taj film se pripremam skoro 30 godina.“
Filmovi „Okupacija u 26 slika“, „Krv i pepeo Jasenovca“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, jugoslovenskog i hrvatskog reditelja Lordana Zafranovića i dalje izazivaju veliku pažnju publike, a njegovo ostvarenje „Testament“ je i posle 23 godine zabranjeno za prikazivanje na Hrvatskoj radio-televiziji, jer su se u njegovom filmu o Nezavisnoj državi Hrvatskoj prepoznali Tuđmanova vlast i njegovi naslednici, zbog čega se Zafranović našao na spisku za likvidaciju i godinama je imao obezbeđenje…
Svoj nedavni boravak u Beogradu iskoristio je za pregovore o filmu „Deca Kozare“, koji pokušava da snimi skoro tri decenije, od kada je prvi put pročitao scenario Arsena Diklića, a u intervjuu za naš list otkriva da bi snimanje moglo da bude realizovano na jesen iduće godine.
Decenijama pokušavate da realizujete film koji se bavi stradanjem srpske dece tokom Drugog svetskog rata?
— Ovde sam počeo razgovore sa RTS-om pre par meseci o „Deci Kozare“. Reč je o čišćenju Kozare i izbegličkim kolonama koje su završavale u Jasenovcu, u dečjim logorima. Poubijani su na razne načine, i cijankalijem i nožem, dok su druge prebacivali u Zagreb ili u ostale gradove gde su ih pretvarali u janjičare i gde su služili kao lična garda Ante Pavelića. Mala deca. Tako da je to jedna tragična sudbina čitavog tog kozaračkog naroda, koji je, manje-više, kompletno ubijen. Za taj film se pripremam skoro 30 godina.
Početak finansiranja i priprema za snimanje je trebalo da bude neposredno pred ovaj rat, poslednji, devedesetih godina prošlog veka, ali je to tada propalo. Onda sam pre godinu dana to ponovo otvorio i uvideo da tu ima materijala, da je u pitanju izuzetan film, dobro napisan scenario, dobri likovi, odlična dramaturgija… Ljudi s kojima sada pregovaram su pročitali scenario koji je napisao izuzetan pisac Aleksandar Diklić. Ja sam to ponudio televiziji RTS i njihovi urednici su se složili da to uđe u planirani budžet. Sutra baš imam razgovor s jednim filmskim producentom koji bi mogao da pogura realizaciju tokom jeseni ove godine.
U međuvremenu ste završili svoj dokumentarni film „Zalazak stoleća — testament“. Zbog tog filma ste početkom devedesetih godina morali da odete iz Hrvatske?
— Radio sam u to vreme taj film, snimao sam po celoj bivšoj Jugoslaviji, čak sam bio snimio i Miloševića na Gazimestanu. Bio je jedan fenomenalan kadar, koji nije kasnije ušao u film, jer više nisam hteo da se bavim delom koji je bio vezan za ovaj novi rat, bili su mi dovoljni postojeći dokumentarni snimci jer sam hteo da pokažem šta je to zapravo NDH radila preko suđenja Andriji Artukoviću, bivšem ministru u vladi Ante Pavelića, koje je bilo u Zagrebu u to vreme. Mislio sam da bi trebalo da neko iskoristi taj momenat da snimi film o tome šta je bila NDH.
Spasavali ste i svoj život i život filma?
— Pokupio sam te negative, jer je bilo vrlo opasno vreme. U to vreme je bila i prva skupština HDZ-a, i nju smo snimili, i tada su počeli napadi na mene. Ja sam već imao spor s Tuđmanom oko Jasenovca. Došao mi je bio jedan od tih šefova osiguranja u montaži HRT-a i rekao mi da moram da napustim televiziju, a da bi bilo dobro da napustim i zemlju. Bio mi je prijatelj i upozorio me je.
I onda sam pokupio taj negativ i u zadnji čas otišao preko granice, u Sloveniju. Onda je neki prijatelj iz Austrije prebacio snimljeni materijal preko noći u Klagenfurt, iz Klagenfurta u Pariz, odatle u Češku, i tamo sam završio „Testament“. U Pragu smo imali premijeru, onda je film išao na Bijenale u Beč, pa u Berlin, u forum. Uglavnom su me pratili telohranitelji, jer je uvek bilo nekih upozorenja da bi se mogao dogoditi atentat na mene, tako da za te prve dve-tri godine projekcije „Testamenta“ po Evropi je uvek sa mnom bila neka vrsta obezbeđenja…
Posledice je osetila i Vaša porodica…
— Da, došlo je jedno nesrećno vreme kad se taj film završavao. Moji najbliži su zbog toga stradali dok sam ja bio napolju, a nikad nisam mislio da zbog toga što radim neki fini posao u montaži, spajam dva kadra, može da strada neko od najbližih, koji su bili potpuno odbačeni. Sin, majka i otac bili su izolovani, tako da je bilo dosta teško saznanje da moje stvaralaštvo može uticati na sreću mojih najbližih. To sam u to vreme shvatio, ali malo prekasno.
„Testament“ je prikazivan u svetu, pre nekoliko meseci i u Srbiji, a u Hrvatskoj još nije?
— U Srbiji je, nažalost, tek sada prikazan, pre par meseci, u Kinoteci, i istovremeno na RTS 2. Posle ne znam koliko godina. A u Hrvatskoj nije ni do dan-danas davan na televiziji. Bila je svojevremeno neka moja retrospektiva, posle smrti Tuđmana, i među ostalim filmovima je bio i taj film, ali za jedan vrlo mali broj ljudi. A Hrvatska radio-televizija, koja je bila koproducent i koja je imala sva prava da ga besplatno prikaže, do danas ga nije prikazala, mada sam ja, naravno, na tome insistirao posle ovih ekscesa na stadionima gde masovno dižu ruke u znak fašističkog pozdrava i viču: „Za dom spremni“. Bio sam i dva puta kod premijera Milanovića. On je bio kod predsednika države Ive Josipovića da pokuša da utiče na politiku HRT-a da to prikaže. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da slome taj otpor zbog straha da ih neko ne proglasi izdajnicima, i tako je ostalo do danas.
Izvor: Ekspres
