Glavni utisak autora po povratku iz Rusije je iznenađenje publike činjenicom da su žrtve genocida progovorile tek sedamdeset godina posle rata. U Rusiji postoji snažan narativ i kultura sećanja na Drugi svetski rat koja je duboko antifašistička i prožima rusko društvo u celini, a objasniti kompleksnost sukoba na našim prostorima čini se kao nemoguća misija, kaže direktorka filma Monja Jović.
„Na pitanje gledalaca kako je moguće da se tek sada snima svedočanstvo, a pobedio je antifašizam, odgovorila sam da se na tu temu može snimiti još jedan film. Osetila sam neku vrstu zavisti prema njihovoj poziciji, jednostavnosti koju nosi njihov stav prema tom ratu. S druge strane, mi nikada nismo razmišljali u dovoljnoj meri o kulturi sećanja na civilne žrtve, to je moj najsnažniji utisak posle projekcije“, kaže Monja Jović.
Inspirisan ljudima koji mučno nasleđe genocida, počinjenog ne samo u logorima već i na kućnom pragu, nose kroz život, Ivan Jović je odlučio da snimi sve koji su preživeli pakao logora u NDH. Snimio je više od 450 sati razgovora sa oko stotinu preživelih iz Jasenovca, Siska, Jastrebarskog…„Zaveštanje“ je prvi dokumentarni film o genocidu u kome nema arhivskih snimaka zločina. Reditelj objašnjava da su namerno izbegnuti, jer su ih načinili zločinci, a na njima su žrtve potpuno dehumanizovane.
U Jovićevom filmu, kao likovi na ikonostasu, smenjuju se lica ljudi koji su preživeli pakao ustaških logora za decu, koji su u Evropi formirani samo na prostoru Nezavisne Države Hrvatske. Pored toga što predstavlja svu surovost dželata, film pokazuje kako bezumlje i zlo brzo postaju prihvatljivi u atmosferi linča koja je vladala na prostorima fašističke marionetske tvorevina kakva je bila NDH.
„Detalj u kome se lokalno stanovništvo poigrava sa srpskom decom iz logora bacajući im preko žice jabuke i kamenje i zabavlja se gledajući tu decu kako izgladnela jure za tim, za mene je metaforičan i u poređenju sa današnjom situacijom, jer smo narod koji je okružen sa svih strana, a spolja nam ubacaju koske, na koje se bacamo. Ispovest devojčice koju su druga deca pregazila da bi došla do jabuke, nakon čega nije mogla da ustane ceo dan, savršeno se uklapa u ovu metaforu“, kaže Jović.
Stradanje u Jasenovcu deo je porodične tragedije direktorke filma Monje Jović, ali i istorije porodica mnogih njihovih prijatelja i poznanika. Potresno istorijsko svedočanstvo jeste privatni projekat ove porodice, realizovan uz pomoć malih donatora, a snimanje je simboličnim sredstvima pomogao i Filmski centar Srbije.
Autori filma podsećaju da u naporu sećanja na žrtve u Izraelu učestvuje celo društvo. To je posao prosvećenog sloja, a mi smo u tome veoma podbacili, Jevreji su shvatili da ako žele društvo na zdravim osnovama, moraju da se bave onim što im se dogodilo u prošlosti, kaže za Sputnjik Monja Jović.
„Kod nas je kultura sećanja loša i za druge događaje. U Moskvi ne postoji mesto gde nema table, obeležja koje vas podseća ko je znamenit tu živeo, radio ili samo nešto rekao. Mi ni na tom nivou nemamo izgrađenu kulturu sećanja. Dobra je inicijativa da se sredi prostor Starog sajmišta koje će nas podsećati da su tadašnji Beograđani mirno gledali kako okupacione vlasti sprovode tu istu metodologiju Holokausta i odvode njihove komšije Jevreje u logor. Nedostatak takvih obeležja može da znači samo jedno — da to može da se dogodi ponovo“, upozorava Jovićeva.
Ona dodaje da u Hrvatskoj ljudi baš i ne žele da znaju nešto o ovome. Projekcije u Hrvatskoj autori smatraju izuzetno važnim, jer je u toj zemlji na delu pokušaj revizije istorije, čega, kako kažu, ima i u našem društvu, ali je u toj zemlji radikalizovan.
Ipak, Hrvatska javnost nije mogla da ignoriše ovo svedočanstvo o zločinu počinjenom u ime nezavisnosti. O filmu se tako više piše i govori u Zagrebu nego u Beogradu. Publika je pozdravila baš ovakav film, bez komentara, bez istoričara, bez interpretatora, film u kome isključivo govore žrtve, što je najsnažniji odgovor poricateljskom narativu koji vlada u Hrvatskoj.
Ovdašnji istoričari su mišljenja da film kao nesporni istorijski dokument treba da uđe u škole, jer ima edukativnu snagu. Izbegnuta su najstrašnija svedočanstva o brutalnim mučenjima i ubijanju Srba, pa deca mogu da ga gledaju. Film donosi i živo svedočanstvo o pokrštavanju Srba, o kome na ovim prostorima gotovo da se i ne govori. Pokrštavanje jeste najbolnija tačka za većinu Hrvata, s tim je najteže suočiti se, smatraju autori.
„Ti ljudi, ta deca preživljavaju sve što i Jevreji u Holokaustu. Međutim, pokrštavanje je novina, jer jevrejsku i romsku decu nisu mogli da ’poprave‘. Pokrštena deca idu u katoličke porodice, njima se menja identitet, posle rata neki pronađu svoje pravo poreklo, a neki ne. Ima i onih koji tek posle 20 godina saznaju ko su, a neki nikada. Promena identiteta te dece otkriva verski motiv sukoba i zapravo je glavni razlog zločina na prostoru NDH“, kaže Jovićeva.
U film je ušao samo deo ispovesti svedoka zločina. Autori su gajili nadu da će svih 450 sati njihovih traumatičnih ispovesti predstaviti kroz seriju.
„Bili smo u pregovorima sa našim javnim servisom, kao i sa RTRS iz Banjaluke, ali nijedna kuća nije iskazala želju da napravimo seriju od materijala koji nije mogao da uđe u film. To je bolno i teško shvatljivo, jer ovo jeste priča za našu državu. Da ironija bude veća, istog dana kada smo slali protestnu notu Republici Hrvatskoj, dobili smo odbijenicu za seriju na RTS-u. U Banjaluci, posle započetih razgovora, nismo dobili ni odgovor o tome šta je razlog njihove nezainteresovanosti“, kaže Ivan Jović.
Ipak, kompletan materijal biće pohranjen u arhivu Jad Vašema, a u toku su i pregovori sa švedskom organizacijom „Tera forming“ da se materijal koristi u obuci arhivara i bibliotekara iz Srbije, jer u našoj zemlji nema iskustva sa tretiranjem ovakve istorijske građe. Ova činjenica trebalo bi da pomogne da film dopre do što više ljudi.
