Paradoks savremenog doba je da su ljudi sve manje srećni, slobodni i sposobni u vaspitavanju dece, ali i snalaženju sa samim sobom, jer tehnologija i mediji čoveku nude iluziju da lako može da prevaziđe sve probleme. U razapetosti između realnosti i virtuelnog, najveći ceh plaćaju deca.
To za Sputnjik kaže specijalista kliničke psihologije Vlajko Panović, koji je radni vek proveo na Vojnomedicinskoj akademiji, a poslednjih godina bavi se problemima savremene porodice i vodi Školu roditeljstva o savremenom vaspitavanju dece, s akcentom na problemima odrastanja, a posebno zavisnosti od novih tehnologija. Doktor Panović kaže da je kontrola savremenog čoveka putem razvijene potrebe za stalnom zabavom očigledna.
Današnji čovek se samo zabavlja, on se ne igra, a igra zapravo donosi radost, koje nema u virtuelnom. Ako ovome dodamo odvojenost u porodici, nemamo mogućnost da zajednički uspostavljamo sisteme vrednosti, a deca trpe, upozorava Panović.
„Jedna sjajna ruska poslovica kaže: dete je kao sanduk, sve što u njega stavite, to ćete tamo i naći. Roditelji danas zanemaruju činjenicu da do polaska u školu prosečno dete u Srbiji učestvuje u oko deset hiljada virtuelnih ubistava ili eksplicitnih, perverznih, bolesnih radnji, brze vožnje, glasne muzike. Sve to podiže nivo adrenalina i dete već u ranom uzrastu postaje uznemireno“, tvrdi Panović.
On dodaje da je više nego očigledno da savremeni čovek nije miran i strpljiv, nesrećan je, kako kaže, jer ima iluziju viška slobode, nema slobodu uspostavljanja odnosa s drugima, jer mu mediji nude iluziju samodovoljnosti. Sve je češća scena da u kafićima momci i devojke sede odvojeno i prave selfije. Ovakve slike imamo i u većini porodica.
Sagovornik Sputnjika objašnjava da nam u velikoj meri život diktiraju mediji, a oni su usvojili princip korišćenja psihološkog mehanizma manipulacije koji se koristi pred ratove i za vreme njih, ili kada treba razmekšati javno mnjenje u nekoj zemlji. Jedno od pravila „crne propagande“ je tzv. pravilo kontradiktornih informacija, objašnjava dr Panović.
„Primer je termin o ulasku Srbije u EU 2025. godine. Iako su se oni ogradili i rekli da je to samo motivacioni termin, kada mediji rečenicu ponove više puta, ljudi to uzimaju zdravo za gotovo, da je to dan kada ulazimo u Uniju, ne udubljuju se dovoljno u to. U istim vestima imate informaciju koja kaže: Da, ali Srbija prvo mora da uradi to i to…, a na kraju citiraju nekog službenika iz Evrope, koji kaže da verovatno neće biti proširenja. Efekat toga je sluđivanje. Doživljaj sopstvene nemoći da odlučujemo, a onda pristajemo na ono što nam se nudi“, objašnjava Panović.
On dodaje da se, nažalost, princip štapa i šargarepe, kojim se postižu politički ciljevi, odavno ukorenio i u naše porodice, koje postaju nemoćne. Upravo se ovaj fenomen manipulacije često koristi pri hranjenju dece.
„Ako pojedeš ovo, pile tatino, mamino ili babino, dobićeš čokoladicu ili da gledaš crtani film. Paradoksalno, za sedam dana dete usvaja taj obrazac, ali u svojoj formuli — poješću ako…“, navodi primer naš sagovornik.
Iako mediji sve češće prenose vesti o fizičkom zlostavljanju dece, malo se govori o verbalnom nasilju, a ono je u Srbiji i te kako često, ne samo u okviru kućna četiri zida. Doktor Panović smatra da uzroke treba tražiti u još jednoj, kako kaže, podvali, koja nam je servirana. Baveći se isključivo „lošim“ u dečjem ponašanju, zapravo promovišemo „loše“.
„Ako stalno deci govorite: ’pazi‘, ’nisi dobar‘, a ne objasnite zašto, neprekidno ponavljate, ’vodi računa o ovome, govorite detetu ružne reči, ono nažalost, posle nekog vremena prihvata tu sliku o sebi, sliku o sebi kao lošem. Mi ne naučimo decu da cene vrednosti, već da budu ono što smo mi. Da se izražavaju ružnim rečima, da galame. Pitam roditelje: zašto vičete na svoje dete, da li ima efekta? Nema efekta“, objašnjava Panović.
On kaže da autoritet kod dece roditelji mogu da povrate pre svega ako su usaglašeni, ako su najbolji primer za to u njihovim životima, jer roditelje diskvalifikuje sopstvena nemoć. Ako su takvi, deca im ne veruju. Samo tako ćemo im pomoći da ono što su primili kroz medije ili na ulici stave u neku drugu dimenziju, da počnu nama da veruju.
„Mi treba da se osvestimo, da usaglasimo sopstvene stavove, da imamo dobre ciljeve i planove, da deci pomognemo da naprave prioritete. Moramo da im pomognemo da nauče da zavole život. Deca sve češće ne vole život, sa 12 ili 13 godina su zavisni od alkohola, droge ili video-igara. To su deca koja su u egzilu, beže iz porodice. Treba da se zapitamo kako smo mi tome doprineli. Ne treba krivnju svaliti na decu. Za sve što je kod dece dobro ili loše, mi smo zaslužni“, ocenjuje sagovornik Sputnjika.
Njegov najvažniji savet u borbi protiv pošasti modernog doba jeste da se okrenemo jedni drugima. To znači i da manje vremena provodimo sa svojim modernim igračkama, televizorima koji caruju u svim sobama, da manje surfujemo, četujemo, a da više razgovaramo gledajući se u oči.
