Dug je put do afirmacije prava Srba u Hrvatskoj. Od konstitutivnog naroda, posle rata i progona, Srbi su postali manjina, svedena na oko 4 odsto stanovništva. Ali to ne znači da od borbe za njihova prava treba odustati.
To je i poruka posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj. Iako se tokom razgovora sa zvaničnicima iz komšiluka insistiralo na reciprocitetu kada su u pitanju prava manjina, u udruženjima koja okupljaju prognane Srbe kažu da ključna pitanja tek treba da se definišu, iako je od rata prošlo više od 22 godine. Oni se nadaju da će prva biti otvorena ovog proleća, tokom najavljene posete predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović Srbiji.
Pitanje nestalih
Dobro je da se razgovara, i predlog o moratorijumu tema iz prošlosti ima smisla, ali u Hrvatskoj to niko neće prihvatiti, suština je u tome da neke stvari iz prošlosti moramo da raščistimo da bismo mogli dalje, a to se pre svega odnosi na ubijene i nestale, smatraju u Srpskoj koordinaciji porodica nestalih lica.
Predsednik Upravnog odbora te organizacije Dragan Pjevač objašnjava da, iako su Hrvatskoj puna usta nestalih, ona govori o nestalim građanima Hrvatske, kako bi se stekao utisak da je reč o Hrvatima. Ekshumacije pobijenih Srba vrše se od 2000. godine, ali taj proces se odvija presporo, kaže Pjevač.
„Oni govore o nestalima i traže dokumentaciju, a na poznatim grobnim mestima još imaju srpske žrtve, dok već 22 godine majka čeka svog sina, da ga neko ekshumira. Ne možemo ozbiljno da razgovaramo ako neko ne postavi to pitanje. Zašto ne stavimo tačku da nema više nikoga u poznatoj grobnici ko treba da se ekshumira. To su elementarne stvari. Na to ne možemo da stavimo moratorijum“, kaže Pjevač.
On dodaje da je jednako važan odgovor na pitanje ko je izvršio zločine. U „Oluji“ je ubijeno 1.200 civila, a pravosudno je zaključen samo jedan slučaj. Ako dosad niko nije procesiran, verovatno, posle ovolikih godina, ni neće biti, kaže Pjevač.
„Ako već ne možemo da osudimo zločince, makar im ne treba dati prostor u javnosti, neka ih stave sa strane, marginalizuju. To bi bio deo moralne satisfakcije porodicama žrtava, a trebalo bi da dobiju i materijalnu“, kaže on.
Stanarska prava
U svoje stanove koje su napustili u „Oluji“ Srbi ne mogu da se vrate. Građani Republike Hrvatske hrvatske nacionalnosti otkupili su državne stanove, Srbima to nije omogućeno, iako su i oni godinama od 3 do 5 odsto plate svakog meseca uplaćivali u stambeni fond.
Neisplaćene penzije
Hrvatska je jednostranom odlukom obustavila isplatu penzija svojim građanima srpske nacionalnosti s početkom rata 1991. godine. Obustava je trajala do potpisivanja Sporazuma o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Hrvatske 1996. Tako je oštećeno više od 57 hiljada penzionera, objašnjava predsednik Udruženja penzionera iz Hrvatske Jovo Kablar.
„Za isplate od ′91. do ′95. Hrvatska se pozvala na zakon iz SFRJ, zakon države koju ne priznaje, i zaključila da su penzioneri iz tadašnje RSK odlučili da primaju tzv. ’krajišku penziju‘. Naravno da nismo imali nikakvu mogućnost da izaberemo čiji ćemo novac primati. Od ′95. naovamo, pod izgovorom da je u roku od šest meseci posle ’Oluje‘ trebalo prijaviti promenu mesta boravka, ponovo smo ostali bez novca koji smo zaradili, jer tada nije bilo nikakvih kontakata sa Hrvatskom, promenu mesta boravka nije bilo moguće prijaviti“, objašnjava Kablar za Sputnjik.
On podseća da Hrvatska ima međunarodnu pravnu obavezu da penzionerima sa prostora na kome se ratovalo isplati penzije koje im duguje po Bečkom sporazumu o sukcesiji, na koji je potpis stavila 2004. godine.
Stambeno zbrinjavanje
Srbi povratnici imaju pravo na stan, ali ne na onaj u kome su živeli pre rata i samo na određeni broj kvadrata. Te državne stanove je moguće otkupiti, ali ista pravila otkupa ne važe za sve.
„Oni su, zapravo, omogućili građanima hrvatske nacionalnosti da stanove otkupe po nižim cenama, a Srbima koji su dobili krov nad glavom po osnovu stambenog zbrinjavanja prodali su ih po daleko višim cenama“, objašnjava Jovo Kablar.
Tajni spiskovi
Državljani Srbije, ako se obrate Ministarstvu pravde, mogu da dobiju podatke o statusu pred hrvatskim pravosudnim organima. Na poslednjem spisku koji je Hrvatska dostavila Srbiji je oko 1.500 ljudi protiv kojih se vodi istraga ili su podignute optužnice za ratne zločine. Međutim, neretko se dešava da u zatvoru završe oni koji nisu na spisku, a ranije su čak i odlazili u rodni kraj.
„Mnogi se plaše da odu u Hrvatsku, pa i ja, jer nikad ne znate da li će vam pripisati neki ratni zločin, u kome, naravno, mnogi od nas nisu učestvovali. Iako nemate nikakve veze s tim, dok dokažete da niste krivi… Kao recimo u slučaju Mile Dakića, koji je dve godine bio lažno optužen, čovek od 85 godina“, kaže Kablar.
Porez na nekretnine i poljoprivredno zemljište
U Hrvatskoj je pokrenuta rasprava o zakonu po kome bi srpske izbeglice na svoje kuće plaćale skoro tri puta veći porez. Reč je o porezu na nekretnine koji bi bio zamena za komunalnu taksu. Stambeni objekti proteranih Srba u kojima ne žive stalno bili bi tretirani kao vikendice na koje bi plaćali do tri puta više poreza od sadašnje komunalne naknade.
U Savezu Srba iz regiona smatraju da bi poreska stopa na imovinu proteranih Srba trebalo da bude najniža moguća, a vlasnici srušenih kuća i lokala trebalo bi da budu oslobođeni plaćanja poreza na nekretnine.
Srpskoj imovini u Hrvatskoj preti još jedna opasnost. Predlog zakona po kome poljoprivredno zemljište koje se ne obrađuje za 10 godina može biti oduzeto vlasnicima. Od „Oluje“ opustela je ogromna teritorija Hrvatske, poljoprivredno zemljište koje više od 22 godine niko ne obrađuje. Predlog zakona osporili su predstavnici srpske manjine.
Struja, posao i ćirilica
Na spisku onoga preko čega je nemoguće preći da bi Hrvatska i Srbija zajednički gledale u budućnost su, prema stavu izbegličkih udruženja, i obnova kuća koju pojedini još nisu dočekali, a deo onih koji jesu više od dvadeset godina živi u mraku i hladnoći, jer struja još nije stigla u srpska sela.
Nisu manje važni ni problemi diskriminacije na nacionalnoj osnovi prilikom zapošljavanja i mogućnost korišćenja maternjeg jezika, ali je do njihovog rešenja dug put. Pomoć srpskim kulturno-umetničkim društvima je važna, kao i eventualna rekonstrukcija pruge Beograd—Zagreb, o kojoj je bilo reči tokom susreta čelnih ljudi Hrvatske i Srbije, ali dok se ne reše problemi, ni ovi odnosi, ali ni život, ne mogu da odu dalje, zaključuju u izbegličkim udruženjima Srba iz Hrvatske.
