Linta precizira da je od početka 2016. godine oko 11.000 porodica izbeglih i prognanih lica prijavilo oštećenu imovinu i kršenje stečenih prava. Rok je nekoliko puta produžavan, a kako navodi u emisiji „Sputnjik intervju“, tražio je podršku Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, pošto je to državna institucija koja se bavi tom problematikom, ali odgovorili su mu da imaju mnogo drugih obaveza. Problem je bio i taj što su mnoga izbegla lica u godinama, pa ne koriste internet.
Da pojasnimo — šta se sve potražuje?
— Spektar potraživanja oštećenih građana iz Hrvatske, BiH i manjim delom iz Slovenije odnosi se na imovinska pitanja: otete i uništene kuće, kuće koje su obnovljene, ali u daleko manjim gabaritima nego što su bile pre rušenja, srušene i otete vikendice, privredni objekti, pomoćni objekti, stanovi, zaostale i neisplaćene penzije, dinarska i devizna štednja, a veliki su problemi i oko radnog staža. Dobrom delu ljudi Hrvatska nije priznala radni staž do početka ratnih dejstava. Tu su problemi u vezi sa državljanstvom i sa ostalim statusnim pitanjima. Posebna tema su poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište. Imate jedan sistem otimačine zemlje naših ljudi u Hrvatskoj. Na koji način? Veliki broj Srba na području Krajine, Dalmacije, Korduna, Banije, Like, Slavonije je imao posedovni list, ali nisu do rata uskladili katastar i gruntovnicu. A Hrvatska je donela Zakon o vlasništvu 1996. godine gde je rekla da se moraju uskladiti katastar i gruntovnica. Oni onda pošalju na nečiju kuću koja je srušena poziv da mora doći u sud da reši to pitanje, a kad se ne odazove sud donese odluku da je vlasnik te zemlje država Hrvatska.
Koji je red veličine te oštećene imovine?
— Jedini pravi popis uništene i otete imovine koji se odnosio na ljude koji su proterani u hrvatskoj zločinačkoj akciji „Oluja“ 1995. godine urađen je 1996. godine. Uradilo ga je tadašnje Savezno ministarstvo pravde, a 68.000 porodica je popunilo taj obrazac. Izveštaj je urađen tek 2001. godine i prema tom izveštaju vrednost te imovine je iznosila 30 milijardi dolara. Radi se o ogromnoj imovini, iako ni tada nije obuhvaćena sva imovina svih proteranih Srba iz svih hrvatskih gradova.
Zar Hrvatska, koja tvrdi da je pravna država, nije dužna da nadoknadi štetu?
— Navešću interesantan podatak. U urbanom delu Hrvatske gde nije bilo ratnih dejstava minirano je u klasičnim terorističkim akcijama preko 10.000 srpskih kuća i lokala. Hrvatska je imala, do početka rata, prema svom Zakonu o obligacionim odnosima, obavezu da nadoknadi štetu u takvim slučajevima. Jedan deo porodica čije su kuće srušene — recimo, u Zadru je srušeno blizu 500 kuća, na području grada Bjelovara oko 600 srpskih kuća — počeo je da podnosi tužbe za naknadu štete. Tadašnje hrvatsko rukovodstvo, na čelu sa Franjom Tuđmanom, videlo je opasnost da će morati da nadoknadi štetu. Tužbe su gurnute u fioku. Posle rata, na inicijativu državnog odvjetnika Vladimira Šeksa, februara 1996. godine Hrvatski sabor je ukinuo taj član 160. koji je državu Hrvatsku obavezivao da plati naknadu štete. Od tada nije više postojala pravna mogućnost. Pod pritiskom međunarodne zajednice 2003. godine, kad je Hrvatska počela pripreme za početak evropskih integracija, donet je set zakona po kojem je moguće dobiti naknadu nematerijalne štete. To znači samo ako je tokom miniranja tih kuća neko ranjen ili poginuo, ali više nije postojala mogućnost da se dobije materijalna odšteta za samu srušenu kuću. Imali smo slučajeve da je jedan deo advokata nesrećne ljude gurao u te sudske procese, iako se unapred znalo da je to izgubljeni proces. Navešću primer. Dušan i Ana Kundak su imali kuću od 200 kvadrata u Lipiku, kuću kod Šibenika od 100 kvadrata, obe su minirane. Krenuli su sudski postupci, oba postupka su izgubili i morali su da plate 35.000 evra za parnične troškove. Oboje su penzioneri i sada im se uzima trećina penzije do njihove smrti da nadoknade deo sudskih troškova, plus ono što su plaćali advokate.
Zašto onda verujete da nešto možete da promenite?
— Zato što smatram da pitanje ljudskih prava u Hrvatskoj, pitanje povratka i imovine nije pravno pitanje. Hrvatsko pravosuđe nije ni nezavisno ni nepristrasno, to je klasično etnički motivisano pravosuđe i Hrvatska je ušla u EU samo zato što je EU zažmurila na takvo pravosuđe i dala zeleno da se zatvori poglavlje 23. To je pre svega političko pitanje. Hoćemo da pokušamo kao očajnici da apelujemo na političke faktore u međunarodnoj zajednici. Planiramo da pošaljemo izveštaj svim poslanicima Evropskog parlamenta, njih preko 700. Valjda će neko od njih 700 obratiti pažnju na taj izveštaj. Ako je činjenica da su ljudska prava, pored vladavine prava, temeljne vrednosti Evropske unije, da li je moguće da niko neće da se oglasi na konkretne činjenice. Uvek nam je spočitavano kad iznosimo brojke da baratamo okvirnim podacima. Sad hoćemo da kažemo da imamo 11.000 porodica sa imenom i prezimenom. Da li će Evropski parlament zažmuriti na 11.000 imena i prezimena?
- SRPSKA GOLGOTA
Tu je i Sud u Strazburu?
— Pravnim putem nije moguće ostvariti ljudska prava ne samo u Hrvatskoj. To nije moguće ni pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Jedan deo naših zemljaka je prošao tu Golgotu hrvatskog pravosuđa i njegove četiri instance, ali su mislili da će se tada kvalifikovati za Sud u Strazburu. Međutim, Hrvatska je ozbiljna država koja je uz pomoć svojih saveznika izlobirala da za proterane Srbe ni to nije pravna institucija nego politička kategorija. Evropski sud je stao na stanovište da ako iz Hrvatske dolaze tužbe u kojima se tretiraju događaji pre ratifikacije Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava u Hrvatskom Saboru, taj sud će se proglasiti nenadležnim. A Sabor je ratifikovao konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda novembra 1997. godine.
Sve što se desilo stotinama hiljada proteranih Srba, desilo se pre novembra 1997. godine. I Evropski sud za ljudska prava je stao na političko stanovište i faktički učestvuje u cementiranju jednog etničkog čišćenja. Pravnim putem nije moguće da proterani Srbi ostvare svoja prava. To je cinizam i licemerje. Pitanje ljudskih prava proteranih Srba je, pre svega, političko pitanje. Da li je neko spreman u Briselu, Berlinu da kaže: „Gospodo, imate nezavisnu državu Hrvatsku. Kao članica EU imate obavezu da sednete za sto, da sa tih 11.000 porodica razgovarate i proverite da li je to tačno što su napisali“. Kolike su šanse da ćemo uspeti? Realno male, ali čovek treba da se bori za svoje dok je živ. Najgore je kad odustanete. Onda niste tema.
Ima li većeg cinizma od onoga što smo nedavno čuli od šefa Pentagona Džejmsa Matisa, koji je na sastanku sa hrvatskim kolegom rekao da se operacija „Oluja“ proučava kao jedna sjajna stvar u američkim vojnim školama?
— To je jedna cinična, skandalozna izjava, ali i očekivana. Deo međunarodne zajednice, pre svega Zapad na čelu sa SAD, dvadeset i pet godina vodi politiku dvostrukih standarda prema Zapadnom Balkanu. Prema toj politici, isključivi krivci za oružane sukobe devedesetih godina prošlog veka su Srbi, oni se tretiraju kao zločinci i agresori, dok su tobože, Albanci, Bošnjaci i Hrvati nevine žrtve koje su vodile oslobodilačke ratove. To je jedna matrica koja se na Zapadu ne menja i onda kad čujete iz zapadnih centara moći da se oni zalažu za pomirenje na Zapadnom Balkanu, vidite jedno vrhunsko licemerje. Kako je moguće da se mire četiri naroda, ako samo jedan narod krivite za sve ono što se dešavalo? Ta izjava pokazuje da, nažalost, zvanični Vašington nije spreman da se distancira od pogrešne politike administracije Bila Klintona i da istrajavaju na toj politici. A SAD ne hvale ’hrvatsku‘ akciju „Oluja“, jer ona je isplanirana u Vašingtonu. Nju je tehnički vodila američka firma MPRI koju su vodili američki penzionisani generali. Meni je drago što je predsednik Vučić, prilikom posete Vašingtonu, jasno osudio izjavu Matisa i rekao da nema šta da se hvali u toj akciji u kojoj su proterani ljudi, u kojoj je izvršeno etničko čišćenje.
- DISKRIMINACIJA SRBA U REGIONU
Srbima ne priznaju da su žrtve čak i kad je to evidentno, ali zato uporno pokušavaju da nam nametnu priču da je izvršen genocid u Srebrenici, koja jeste bila strašan zločin.
— To je deo te politike dvostrukih standarda. Zapad pokušava da tu svoju pogrešnu politiku opravda tobožnjim genocidom u Srebrenici. Činjenice jasno pokazuju da glavnu odgovornost za rat snosi režim Alije Izetbegovića koji je odbio dijalog sa Beogradom i dogovor sa srpskom stranom. Posledica te politike je strašan rat u kojem su sve tri strane činile zločine. Strašni zločini nad Srbima su se dogodili u Sarajevu, Srednjem Podrinju, Bosanskoj Posavini… Odjednom vi izvlačite jedan u moru zločina, zločin u Srebrenici, koji je evidentan, i njega proglašavate genocidom. Srpsko rukovodstvo i predsednik Vučić poslednjih godina iskreno pružaju ruku pomirenja i saradnje bošnjačkoj strani, a bošnjački političari, intelektualci, verski poglavari, prihvataju pomirenje samo pod uslovima da Srbi priznaju genocid u Srebrenici i da je Republika Srpska genocidna tvorevina.
Vi ste zamenik predsednika skupštinskog odbora za dijasporu. Gde je najteže za Srbe u regionu, osim Hrvatske?
— U osam država regiona živi blizu 2.000.000 Srba. Od tih osam država, možemo reći da je položaj Srba zadovoljavajući samo u Mađarskoj i Rumuniji dok u ostalih šest država u većoj ili manjoj meri vodi politika diskriminacije prema Srbima. Pored Hrvatske, najteža situacija je u Federaciji BiH. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, na području današnje Federacije BiH je živelo preko 500.000 Srba, a prema poslednjem popisu živi svega 56.000. Kantonalna i federalna vlast vode klasičnu politiku marginalizacije područja gde žive Srbi. Strateški cilj je da se Srbima onemogući ekonomski razvoj, a rezultat je sistematsko iseljavanje. Srbima u Federaciji BiH preti nestanak, a istovremeno preko 200.000 Bošnjaka se vratilo na područje Republike Srpske. Teško je i Srbima u Crnoj Gori. Aktuelni režim Mila Đukanovića vodi politiku sistematske diskriminacije. Iz javne sfere se potiskuje ćirilica, srpski jezik, srpska opozicija na čelu sa Andrijom Mandićem se zaista žestoko bori. Vidimo i montirane političke procese protiv lidera Demokratskog fronta.
Ono što je dobro jeste što je predsednik Vučić u više navrata primio Srbe iz CG. Rezultat tih sastanaka je da je Vlada Republike Srbije donela odluku da izdvoji preko tri miliona evra da se kupi jedan veliki objekat u centru Podgorice. To će biti „srpska kuća“ gde će biti smeštene sve srpske prosvetne i kulturne institucije. Loš položaj Srba je i u Makedoniji. Aktuelna vlast, kao i prethodna, nije bila raspoložena da obezbedi osnovne uslove da Srbi mogu da koriste srpski jezik i ćirilicu, da imaju svoje medije. Srbi u Albaniji žive bukvalno u tragovima. Od početka 20. veka Albanija vodi antisrpsku politiku marginalizacije i sprečava i to malo Srba da opstanu.
