Sve obaveštajne službe, ili ako hoćete „tajne službe“ bivših država SFRJ, nastale su po uzoru na službe iz kojih su i potekle: službi bivše Jugoslavije, Uprave za državnu bezbednost (UDBA) i Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA). Mnogi bivši pripadnici ovih službi devedesetih, a neki tvrde i ranije, počeli su da formiraju svoje tajne službe na tlu današnjih država Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Crne Gore, Makedonije — koje su tada bile nelegalne. Danas su te službe zvanične agencije za bezbednost ovih država.
Naš sagovornik Dušan Janjić, koji je i sam nekada pripadao tim „tajnim strukturama“, kaže da je teško izdvojiti koja je trenutno služba na Balkanu najjača, ali napominje da bi, kada bi morao da se izjasni, redosled bio sledeći: Srbija (BIA), Albanija (ŠIK) i Hrvatska (SOA).
„Albanski ŠIK oduvek je bio veoma aktivan, a tu svoju aktivnost je sada proširio i na Kosovo i Metohiju. Hrvatska se veoma ozbiljno bavi svojom službom. S obzirom da su obe države članice NATO-a, mnogo im je lakše da pristupe nekim podacima koje ih interesuju bez obzira da li se to odnosi na vojnu ili tržišnu špijunažu“, navodi on.
No, kako kaže, nijedna od ovih službi nije dovoljno ni velika ni „bogata“ u odnosu na velike organizacije poput američke CIA, britanskog MI-6, nemačke BND, da se ne bi na njih oslanjale. Poseban akcenat Janjić stavlja na ulogu Turske obaveštajne službe na Balkanu, za koju kaže da je ovde prisutna još od devedesetih, kao i da je ona faktički rodonačelnik Stranke demokratske akcije.
„Turska obaveštajna služba se posle rata u BiH povukla, a njeno mesto je zauzela Saudijska Arabija. Sada je Erdogan ponovo preuzeo kontrolu“, kaže on.
Po njegovim rečima, sva pažnja obaveštajnih službi i iz regiona i spolja opet je usmerena na Srbiju.
„Razlog je odnos sa Rusijom, jer ’povratak‘ Rusije na ove prostore, s obzirom na situaciju na globalnom nivou i odnos Srbije sa ovom državom, itekako zanima ne samo region, nego ceo svet“, objašnjava Janjić.
Prema nekim podacima koji slove za operativne, u ovom trenutku u Srbiji deluje oko 60 tajnih službi iz 35 zemalja, uključujući i države iz regiona sa agenturom od preko 4.000 ljudi.
Međutim, sam potencijal obaveštajnih službi iz regiona nije veliki. U proseku, te službe imaju od trista do petsto „radnika“, od kojih se neki nalaze i kao atašei pri njihovim ambasadama u našoj zemlji. Operativno je najbolje opremljena Hrvatska, ujedno ova država ima najbolju saradnju sa britanskom obaveštajnom službom (SIS), ali ta saradnja traje još od raspada SFRJ. Zagreb dobru komunikaciju ima i sa nemačkom tajnom službom, dok je Bosanska služba bezbednosti (OBA) razapeta između Turske obaveštajne službe i službe Saudijske Arabije.
Potpuno neočekivano je da je na ovim prostorima veoma angažovana kineska obaveštajna služba (MSS). Ova služba ne radi poput ostalih, tačnije ne deli podatke tako lako sa drugim službama, a prevashodno se bavi zaštitom interesa državne politike Kine i zaštitom svojih investicija. Poznavaoci prilika tvrde da ova služba tako tajno i neprimetno deluje da je gotovo nevidljiva u sistemima drugih službi. Kako se tvrdi, njene dodirne tačke sa službama iz regiona su svedene na minimum, a uglavnom su zasnovane na ekonomiji.
Slovenija i njena tajna služba (SOVA) faktički funkcioniše u okviru tajnih službi NATO-a i blisko sarađuje sa austrijskom ASIS obaveštajnom agencijom, koja slovi za jednu od najboljih. U poslednje vreme na ovim prostorima pojavili su se i agenti francuske, manje poznate tajne službe DGSE, koja se prevashodno bavi zaštitom od terorizma.
Zbog uske delatnosti, u kontaktu je sa svim obaveštajnim službama iz regiona. Naravno, prisutna je i ruska tajna služba FSB, koja je naslednik nekadašnjeg KGB-a koji je delovao za vreme SSSR-a. FSB je posvećen posebno protivterorizmu i radu na zaštiti interesa Ruske Federacije. Budžet Nemačke federalne službe BND meri se u milijardama. Koriste najmoderniju opremu kako bi špijunirali neprijatelje u korist vlade i smatraju se jednom od najbolje organiziranih obaveštajnih službi na svetu. Sarađuju sa svim službama iz regiona. Međutim, poznavaoci ovih prilika tvrde da problem ne leži u tome „ko koga špijunira“, već da sve službe regiona imaju takozvano „podzemlje“ u svom sistemu koje ne mogu da odstrane, a koji faktički rade za više stranih agentura.
„S obzirom da su velike pare u pitanju, a da su im podaci na raspolaganju nijedna služba iz regiona nije sasvim sigurna od ’špijuniranja‘ velikih službi, koje deluju preko pojedinaca koje su vrbovali. Zvanična saradnja među tajnim službama zapravo je samo kurtoazija. Prava špijunaža se odvija duboko u sistemima ovih službi koji neretko zarad lične koristi ’spinuju‘ podatke za svoje ’druge gazde‘“, navodi sagovornik Sputnjika koji iz ličnih razloga ne želi da bude imenovan.
Njegov zaključak je da Srbija treba da se čuva da ne upadne u mrežu albansko-hrvatskih „spletki“ jer, kako tvrdi, ove dve države imaju najviše interesa da naškode Srbiji. Na oprez upozorava i od strane najmlađe članice NATO-a, Crne Gore, koja s obzirom na članstvo u ovoj alijansi od svoje do sada nejake Agencije za bezbednost postaje „ozbiljan pion“ u svetu špijunaže. Ova država, tvrdi naš izvor, tek će biti upotrebljena protiv Srbije. On kaže da ne treba zaboraviti ni Makedoniju koja je meka za američku špijunsku mrežu agencije CIA, i može da nanese mnogo štete ukoliko se udruže sa hrvatskim i albanskim ali i bosanskim elementom.
Odgovor na početno pitanje, ko je glavni špijun u regionu — ne postoji.
