Nakon predstavljanja najnovije Strategije Brisela za proširenje na Zapadni Balkan reklo bi se da Crna Gora ima poprilično razloga da bude „nezadovoljna“, makar po reakcijama i napisima vodećih režimskih medija u Podgorici. Ozlojeđenost zvanične Podgorice ne može ublažiti ni kurtoazna ocjena evropskih zvaničnika da se radi o zemlji koja je „lider“ u evropskim integracijama, šta god to uistinu značilo.
Od kada je prošle nedelje, naime, objelodanjena Strategija proširenja Evropske unije, mnogi u Crnoj Gori i dalje nisu načisto da li je poruka Brisela bila ohrabrujuća ili demotivišuća. Ipak, s obzirom da se u dokumentu o proširenju ne pominju nikakvi konkretni datumi, kao ni dalji koraci na putu ka EU, utisak je da zvanična Podgorica ima prevashodno psihološki problem da prihvati realnost koja poručuje da je Crna Gora trenutno svjetlosnim godinama daleko od članstva u EU.
Pored toga, nezadovoljstvo Podgorice pojačava i činjenica da je Crna Gora zemlja koja je najduže u procesu pregovora sa Briselom i koja je uz to svoju spoljnu politiku kada su pitanju sankcije Rusiji i priznanje Kosova u potpunosti usaglasila sa EU, pa činjenica da ulazak Crne Gore u Evropsku uniju u najnovijem dokumentu istovremeno povezuju sa članstvom Srbije u toj organizaciji, pojedini analitičari smatraju nepravednim, što samo pokazuje da od bespogovornog izvršavanja direktiva iz Brisela i nema previše koristi.
To potvrđuje i izjava evropskog poslanika Tonina Picule za podgoričku „Pobjedu“, koji je vezivanje Crne Gore za Srbiju okarakterisao kao „nekorektno“, istovremeno lamentirajući nad sudbinom Crne Gore zbog ocjene da Srbija „na svojoj strani očito ima uticajne članice EU“, a što je, prema njegovom mišljenju, uticalo i na Crnu Goru, jer se Beogradu tobože morala dati „EU perspektiva kako ne bi podlegao drugim uticajima“.
„Zagovornici koji ne žele proširenje tvrde da se previše obećalo, pogotovo rok do 2025. godine, jer smatraju da je svaka zemlja Zapadnog Balkana daleko od ulaska. S druge strane, zemlje koje pregovaraju kao Crna Gora, koja je otvorila 30 poglavlja, ne mogu biti zadovoljne ovim vremenskim okvirom, jer je to prebačeno u budućnost za Junkerovog naslednika i tu se rađa frustracija, jer EU nije u stanju da primi pridošlice, dok većina zemalja iz regiona nije u stanju da savlada ono što se od njih opravdano očekuje u periodu od osam godina“, dodao je Picula.
Koliko Podgorica, pored poslovične suzdržanosti kada je Zapad u pitanju, ipak ne može da sakrije činjenicu da Evropska unija nije pokazala naročiti entuzijazam i posvećenost po pitanju proširenja na Zapadni Balkan, možda najslikovitije opisuje izjava ministra evropskih poslova u Vladi Crne Gore Aleksandra Andrije Pejovića.
„EU nije možda spremna da uloži koliko Kina, nije efikasna kao Turska, nije sposobna da rešava brzo pitanja kao Rusija, ali EU nudi jedan okvir kojem mi zaista težimo“, primijetio je Pejović.
Na tu izjavu reagovala je čak i bivša poslanica Evropskog parlamenta i sadašnja predsjednica žena Evropske narodne partije Doris Pak, koja je na Tviteru crnogorskog ministra upitala „šta će on u EU“, ako hvali Kinu, Rusiju i Tursku, na šta joj je Pejović odgovorio da on nije hvalio pomenute zemlje, već da je samo „analizirao realnu snagu i politički uticaj trećih država na Zapadni Balkan“.
Ako ipak ostavimo po strani raspoloženje u samoj Crnoj Gori i ostalim državama regiona, ono o čemu se praktično uopšte ne razmišlja, svakako jeste činjenica da je i u državama same Evropske unije gotovo iz godine u godinu sve manja podrška građana prema Briselu, pa je prema poslednjim istraživanjima „Evrobarometra“ čak 72 odsto stanovništva u Austriji protivi proširenja EU, dok se u Njemačkoj proširenju protivi ubjedljivih 70 odsto građana.
Tu je takođe i činjenica da je nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, izmjenama Ustava u Francuskoj propisano da se svaki sledeći ulazak i proširenje EU mora provjeriti na referendumu u Francuskoj, pa je teško zamislivo da bi neko mogao da natjera skoro 67 miliona Francuza da izađu na referendum zbog potencijalnog ulaska u Uniju zemlje koja ima jedva nešto više od pola miliona stanovnika, što upućuje da će neko buduće proširenje, ako ga bude, ipak biti u paketu.
Sve u svemu, za Crnu Goru, kao i za sve ostale zemlje regiona, Evropska unija ostaje obećani cilj koji je i dalje na horizontu. A mnogi horizont definišu kao zamišljenu liniju u daljini, koja što joj se više približavate, ona se sve više udaljava.
