U pitanju je netransparentan proces, reaguje politikolog Aleksandar Pavić, na vest da se u kosovskim medijima spekuliše o nekoj vrsti podele i prekrajanja granica, te zbog toga smatra da je moguće i da se priprema javnost i na neki drugi scenario, osim nezavisnog Kosova, ali je moguće i da je u pitanje neka vrsta upozorenja Tačiju da ne razmišlja o opciji podele.
Nešto se krčka na obema stranama
Često se, napominje taj politikolog, u takvim situacijama puštaju probni baloni, pa i ovakve najave mogu da budu probni balon, jer su glasovi o podeli, koji dolaze iz Beograda, ohrabrili ovakvu vrstu razgovora.
„Da nije govora o mogućnosti podele koji dolaze iz Beograda već neko vreme, teško da bi ovo uopšte bilo stavljeno na dnevni red u prištinskoj štampi. Može da se desi da je sve ovo u nekoj saglasnosti sa nekim iz zvaničnog Beograda ili nekim iz poluzvaničnog Beograda, pa da je to možda svesno puštanje zajedničkog probnog balona od strane onih koji zagovaraju tu tezu u Beogradu i onih koji bi možda bili spremni za tako nešto u Prištini“, rezonuje Pavić.
Sa jedne strane se, prema mišljenju Dušana Prorokovića iz Centra za strateške studije, nesumnjivo radi o proveri šta politički akteri u albanskom korpusu misle o tome, dok se sa druge strane možda delimično radi o anesteziranju srpske strane.
Naime, pojašnjava Proroković, pregovori su u ćorsokaku, posle ubistva Olivera Ivanovića, teško je zamisliti kako se mogu nastaviti, tako da je možda ovo probni balon kojim se pokušava privoleti Beograd da pregovore sa Prištinom nastavi.
Sa strane Srbije se nekoliko puta čulo da ne može samo ona da pravi kompromise. Međutim, šta ako Srbija stvarno pruži ruku, a sa strane Kosova dobije odgovor da nema kompromisa? Šta ako sponzori nezavisnosti Kosova ne budu želeli kompromis, ostaje li zamrznut konflikt?
Široka autonomija opet u igri?
Do sad ni iz Prištine, pa ni iz Tirane, nije bilo naznaka da su uopšte spremni na kompromis, ukazuje za Sputnjik Aleksandar Pavić, i u tim uslovima, pogotovu vlasti u Beogradu, ne bi mogle da opravdaju ni pred svojom javnošću ni pred svojim saveznicima pristanak na jednostrano proglašenu nezavisnost takozvanog Kosova.
„Međunarodno pravo predviđa mogućnost čak secesije, pod uslovom da je to stvar dogovora dveju strana. Ovde apsolutno nije došlo ni do kakvog dogovora. U tom smislu postoje otvorena vrata. Ali ne mora sporazum između Beograda i Prištine da podrazumeva podelu ili secesiju, čak i delimično. On može da podrazumeva isto tako i dogovor o nekoj vrlo širokoj autonomiji“, sugeriše Pavić.
Sad sve zavisi od procene i jedne i druge strane, dodaje on, ali ističe da ako je srpska strana rešena da neće ni po koju cenu da napravi nikakv ustupak i da vreme radi za nju, ona vrlo lako može da dođe u poziciju za dve, tri, pet godina, da neka druga prištinska vlast bude spremna da razgovara o nekoj vrlo širokoj autonomiji.
„To bi sigurno zadovoljilo srpsku javnost, zadovoljilo bi i sve srpske saveznike koji ne priznaju nezavisnost takozvanog Kosova, a verujem da bi zadovoljilo i dobar deo javnosti na takozvanom Kosovu, kojoj je dosta života u mafijaškoj državi koja je apsolutno osuđena da bude najsiromašnija, najbednija i najnestabilnija takozvana država, odnosno teritorija u Evropi“, naglašava Pavić.
Formalno, niko od Beograda ne traži da prizna takozvano Kosovo, podseća Dušan Proroković, već se zahteva da omogući učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije i time otvori put za potpunu legitimizaciju statusa Kosova u međunarodnim odnosima.
„Tako da bi se faktički Beograd saglasio sa celim tim procesom, iako de jure ne bi uspostavljao diplomatske odnose sa Prištinom. To je, dakle, plan koji Zapad ima na stolu od 2007. godine i koji je okvirno nazvan procesom ’puzajućeg priznanja Kosova od strane Beograda‘. To je plan od koga Zapad do danas nije odustao, odnosno SAD do danas nisu odustale“, ističe Proroković.
Različito čitanje kompromisa
Ukoliko bi počelo da se razgovara o podeli, ukazuje Proroković, to bi me iznenadilo i zbog samog Zapada, pošto su zapadne zemlje priznale takozvanu Republiku Kosovo u postojećim granicama i pošto one ne bi ulazile u taj rizik podele, između ostalog, i zbog njihovog tumačenja takozvanih Badinterovih principa.
„Podela Kosova, kako nam je objasnio niz zapadnih političara‚ mogla bi da znači i podelu nekih drugih teritorija na Balkanu, a sa druge strane ne vidim da postoji ikakva saglasnost u albanskoj političkoj eliti. Najdalje što su otišli pojedini albanski političari u svom razmišljanju bilo je da se izvrši razmena teritorija — Sever Kosova za Bujanovac i Preševo. Podela, ovako kako se anticipira u našoj javnosti, kod njih nije bila uopšte dobro prihvaćena, naprotiv, tu je bilo mnogo oštrih reakcija na te ideje još kad ih je plasirao Ivica Dačić, čini mi se pre četiri godine“, napominje Proroković.
Trenutni postojeći okvir je prema njegovom mišljenju maksimum kompromisa na koji su mogle da pristanu obe strane, jer se, kako kaže, Beograd saglasio sa delimičnom legitimizacijom pozicije Kosova u međunarodnim odnosima, dok sa druge strane Priština ne može da izdejstvuje više od ovoga što je dobila.
„I sad u tom okviru treba tražiti rešenje kako osigurati regionalnu bezbednost i nastaviti u procesu evrointegracija. Ne traba siliti rešenje. Prosto, mislim da se i u ovom okviru mogu pronaći neke zadovoljavajuće formulacije za obe strane kojima bi bile delimično nezadovoljne“, dodaje Proroković.
Sâm pojam kompromisa koji se definiše sa jedne i druge strane je, ukazuje on, sasvim drugačiji.
„Kompromis o kome se govori u albanskoj strani podrazumeva da ih prvo Srbija prizna, odnosno da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, potom da razgovaramo o sprovođenju Ahtisarijevog plana, a onda da razgovaramo o nekakvim ustupcima za srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Naše rukovodstvo kad govori o kompromisu, ono pak govori ili o podeli ili o nekoj realnoj uniji koju je spominjao Aleksandar Vučić. Kod Albanaca se sve to do sada odbacivalo“, jasan je Proroković.
