Prvi put, sa najvišeg državnog mesta, najavljeno je da bi građani Srbije na referendumu trebalo da odluče o granicama naše zemlje i o sudbini Kosova i Metohije.
Predsednik Aleksandar Vučić potpuno je ogolio stvari i obelodanio da će pre ulaska Srbije u Evropsku uniju morati da se reši pitanje državnih granica.
Kakvo god da bude referendumsko pitanje, ono će biti sudbonosno po budućnost srpske nacije. Na šta god građani budu morali da odgovore — rešiće najkrupniju vekovnu dilemu Srbije.
Bez obzira, da li se referendum raspiše za promenu odredbi Ustava koje se odnose na Kosovo i Metohiju ili će narod morati brutalno da se opredeli između — nastavka puta ka EU ili odbrane teritorijalne celovitosti i Kosova i Metohije, pravo pitanje će u stvari biti:
„Da li ste za to da Srbi nestanu kao narod ili ne?“
Tako je!
Dobrovoljno odricanje od Kosova i Metohije zauvek bi promenilo esencijalni genetski zapis srpskog naroda. To bi predstavljalo najznačajniju i najpogubniju odluku u istoriji našeg postojanja.
Bez obzira kakva nas budućnost čekala posle toga, mi više ne bismo bili isti narod. Srbi bi se dobrovoljno odrekli sebe.
I dobro je da se stvari konačno izvedu do kraja. Korisno je da više niko iz belog sveta ne igra sa Srbima šibicarski. Lekovito je da znamo šta se tačno krije iza rogobatne i kabaste formulacije koju nam svakodnevno podmeću pod nos, a od koje nam, navodno, zavisi sve.
Ona glasi:
„Srbija mora da potpiše sa Kosovom sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa.“
Koliko god Srbija pokušavala u toj formulaciji da nađe srednje rešenje, koje će zadovoljiti obe strane i koje će naljutiti obe strane, ta formulacija za Vašington i vodeće evropske države znači samo jedno:
„Srbija mora da potpiše sporazum sa nezavisnom državom Kosovo.“
Ni Amerika ni Priština ni najmoćnije sile Evrope nisu spremne ni za milimetar da odustanu od te pozicije. Za njih je to je jedina „normalizacija odnosa“. Za njih je to uslov svih uslova da Srbija nastavi put u EU.
Dakle, normalizacija odnosa znači — potpunu nenormalizaciju Srbije. To znači da Beograd mora da prihvati da je normalno ono što je nenormalno — da se simbolično i suštinski najznačajniji deo države nasilno odvoji.
Da posle jedne decenije Beograd za samoproglašenu nezavisnost na krvi i patnji Srba kapitulantski kaže:
„Otimanje naše zemlje je normalno“.
Važno je zato što smo u Davosu od predsednika Vučića čuli i da će Srbija reći: „Hvala doviđenja“, ukoliko joj se bude tražilo da prizna nezavisnost Kosova.
Važno je i da Srbija neprekidno nudi rešenja, kompromis, kreativne modele, makar to bila samo kupovina vremena do nekih boljih godina.
I konačno, važno je da Srbi sami na referendumu odluče — da li je Kosovo njihovo, bez obzira što je trenutno okupirano.
Ako Srbi odluče da se zauvek odreknu Kosova i Metohije, ništa bolje od toga nisu ni zaslužili. Za sve što im se posle toga bude dešavalo, sami će snositi večnu krivicu.
Ako Srbi odluče da ne odustanu od Kosova i Metohije, bar jedno je sigurno — opstaće kao narod. Za sve ostalo moraće sami da se izbore.
