Jasne poruke koje kroz Strategiju proširenja EU stižu iz Brisela poslednjih dana, ali i jednog broja evropskih zemalja, po svoj prilici ne idu naruku prištinskim vlastima.
Ne samo da će u Pragu 17. februara biti organizovan protest zbog jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti i potpisivanje peticije za češko povlačenje priznanja Kosova, već je i austrijski vicekancelar Hajnc Kristijan Štrahe uoči posete Beogradu poručio da je priznanje Kosova stvar Srbije, a „pritiskati je da prizna Kosovo je pogrešan put“.
Nervozu čelnika u Prištini pokazuje i izjava zamenika kosovskog premijera Envera Hodžaja koji je, prema navodima prištinskih medija, za položaj Kosova u novoj Strategiji proširenja EU na Zapadni Balkan okrivio nedostatak jedinstva u EU i istakao da je „nezamislivo“ da pet zemalja Unije ni posle deset godina nisu priznale kosovsku nezavisnost.
Da li zagovornici nezavisnosti južne srpske pokrajine gube podršku EU i može li Srbija to da iskoristi na pravi način?
Aleksandar Gajić sa Instituta za evropske studije za Sputnjik kaže da je sadržaj Strategije EU za Zapadni Balkan, gde se uvažila primedba Španije da Kosovo ne može da napreduje u pretpristupnim pregovorima jer je ne priznaju sve članice Unije, zaista nepovoljna po Kosovo.
„U EU odavno postoje podele po pitanju Kosova i zemlje koje nisu priznale nezavisnost ostaju čvrsto na tom stanovištu. Međutim, izjave poput ove koju je dao vicepremijer Austrije i dešavanja u Češkoj govore u prilog tome da postoji pomak i u javnom mnjenju zemalja koje to jesu učinile i da je moguće da bi upornim radom Srbije moglo da se dođe do toga se promeni stav i kod njihovih zvaničnika i da dođe do povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova. To bi situaciju Prištine učinilo još težom, ne samo vezano za njihovo napredovanje ka EU, već i za odnose sa Beogradom“, napominje Gajić.
I politikolog Aleksandar Stojanović ne bi bio iznenađen da u budućnosti neke zemlje EU povuče priznanje nezavisnosti Kosova. On za Sputnjik kaže da se Unija, suočena sa „bregzitom“, migrantima, terorističkim napadima i nizom drugih problema, zapravo grčevito bori za opstanak i očuvanje onoga što je stvarala poslednjih pedeset godina.
„Zemlje-članice EU u ovom trenutku žele da naprave unutrašnju konsolidaciju i da se vrate na put jedinstva, zajedničkog donošenja odluka i da učvrste svoju unutrašnju poziciju. Zato su i pružile podršku Španiji po pitanju Katalonije. Gledano iz te perspektive, jasno je da Brisel danas ne želi da dobije masu malih, nefunkcionalnih država, ekonomski slabih i politički i bezbednosno nemoćnih. U tom smislu Kosovo deluje kao prilično loš eksperiment i ono se sigurno gura negde u stranu, jer za poslednjih dvadeset godina nije pokazalo nikakve rezultate, ni političke, ni ekonomske. To je i dalje zona nestabilnosti koja bode oči i treba je skloniti sa dnevnog reda“, smatra Stojanović.
Uprkos tome što u EU nema jedinstva po pitanju nezavisnog Kosova, Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka ne misli da će se politika Brisela prema južnoj srpskoj pokrajini menjati.
„Pre svega, to pitanje zavisi od Nemačke, a za nju je normalizacija odnosa sa Prištinom glavni uslov nastavka evropskih integracija Srbije. Nakon formiranja vlade u Berlinu, možemo očekivati njeno veće angažovanje oko teme Kosova. Treba imati u vidu i da odlazeća evropska administracija želi da proces pregovora Beograda i Prištine predstavi kao istorijski uspeh, upravo potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma. U Briselu i Berlinu svesni su da samo uz saglasnost Srbije može doći do promene trenutnog statusa Kosova u procesu evropskih integracija i zato očekujem da će taj pritisak biti sa njihove strane još veći. Neće se tražiti decidno priznanje nezavisnosti, ali zasigurno hoće određene garancije Srbije kojima će se osporiti trenutni argumenti Španije, ali i drugih zemalja članica EU koje se protive nezavisnosti Kosova“, ukazuje Surlić.
Aleksandar Gajić veruje da je vreme na strani Srbije i da ne treba žuriti sa potpisivanjem sporazuma.
„Ono što se može uraditi je da se u pregovorima sa Prištinom ponudi neko rešenje koje bi bilo po volji Srbije, a koje Priština ne bi bila u stanju da prihvati, pa bi odgovornost za nepotpisivanje sporazuma u zadatom roku pala na prištinske vlasti. Tada bi eventualno trebalo pokušati i da se iskoristi promena odnosa unutar EU da se za Srbiju izvuče što povoljniji rezultat. Pravno obavezujući sporazum koji bi bio povoljan po Prištinu predstavljao bi promenu objektivnih okolnosti, pa od Srbije i njene doslednosti u pregovorima najviše zavisi da ni na koji način kroz sporazum sa Prištinom ne prizna nezavisnost i trajno otcepljenje Kosova, jer bi na taj način izbila iz ruku argumente zemalja EU koje se protive nezavisnosti južne srpske pokrajine. Kosovo bi se našlo u trajnoj pat poziciji, gde bi Priština morala da čini sve veće ustupke, odnosno da odustane od svojih maksimalističkih ciljeva“, napominje Gajić.
Kako kaže, ne treba se plašiti da će pregovori prerasti u dugotrajan, zamrznuti konflikt.
„Kako vreme prolazi, odnos snaga na prostoru Evrope i Balkana sve više ide u prilog Srbiji. Zato ne treba hrliti da se napravi sporazum koji bi po Srbiju sigurno bio nepovoljniji nego što bi bio za četiri, pet ili deset godina“, zaključuje Gajić za Sputnjik.
