Komadić zemlje veličine šest i po kvadratnih kilometara na jugu Pirinejskog poluostrva koje Britanci zovu Stena, Španci su izgubili pre više od 300 godina, ali to i dalje osporavaju. Sada su zatražili da se pitanje Gibraltara uključi u nacrt strategije pregovora o „bregzitu“. Neočekivano, dobili su podršku EU. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk uvrstio je taj zahtev u dokument o kojem će se raspravljati na vanrednom samitu EU 29. aprila.
Novinar Vladimir Stanković, koji već godinama živi u Španiji, kaže da je stav Tuska i EU u Madridu dočekan sa velikim odobravanjem i nekom vrstom optimizma jer se u viševekovnom sporu Španije i Britanije oko Gibraltara Brisel dosad držao neutralno.
„Ovo je prvi put da je Brisel stao na stranu Španije koja sada ima mogućnost da stavi veto na bilo koju odluku sa kojom nije saglasna. Ovde se tumači da bilo koja promena statusa Gibraltara mora biti doneta u dogovoru Londona i Madrida, mada je svima jasno da će to ići jako teško“, kaže Stanković u emisiji „Sputnjik intervju“.
Mimo politike, objašnjava Stanković, situacija je prilično komplikovana i u praktičnom pogledu, jer postoje razvijene veze između Španije i Gibraltara pre svega zbog činjenice da desetak hiljada ljudi svakodnevno odlazi na Stenu da bi tamo radilo, a sa druge strane hiljade žitelja Gibraltara dolaze u Španiju da bi kupovalo jer im je tamo jeftinije. Dakle, reč je o životnim problemima ljudi, ekonomiji, transportu, turizmu, dodaje on.
Prema rečima diplomate Zorana Milivojevića, naučnog saradnika Centra za strateške alternative, stav stanovnika Gibraltara će svakako biti jedan od važnih elemenata u procesu rešavanja statusa te teritorije i u njegovom konačnom ishodu.
Podsećanja radi, na referendumu održanom na Gibraltaru 2002. godine 98 odsto onih koji su glasali odbilo je kompromisni predlog da tom teritorijom zajednički upravljaju Španija i Britanija. A prošle godine protiv „bregzita“ izjasnilo se 96 odsto stanovnika Gibraltara.
Milivojevića ne iznenađuje takav rezultat, jer je stanovnicima Gibraltara ostanak u EU i egzistencijalno, i socijalno, i ekonomsko, i političko pitanje.
Komentarišući činjenicu da Španija opet predlaže podeljeni suverenitet za Gibraltar, Stanković primećuje da Madrid verovatno i nema neku bolju opciju.
„Sve je bolje od kriznih situacija. Ovo nije prvi put da se ta situacija zaoštrava. Još je za vreme Franka 1969. godine došlo do potpunog zatvaranja granica i to je potrajalo. To je bila katastrofalno loša situacija. Kažu da je 40 odsto stanovništva moralo da ode u neku vrstu imigracije. Španija ima raznorazna iskustva kada je Gibraltar u pitanju, svaka vlada pokušava to da reši. To je neka vrsta španskog Kosova kojeg se oni formalno ne odriču, ali defakto nemaju mnogo instrumenata da nametnu bilo koje trajnije rešenje“, objašnjava Stanković.
I Milivojević vidi paralelu sa Kosovom, podsećajući da se Španija nikad nije odrekla prava na suverenitet na tom delu svoje teritorije koji je izgubila protivno svojoj volji, što je bilo i motiv za takvu platformu u pregovorima oko „bregzita“. On time, ali i pitanjima separatnih tendencija Katalonije i Baskije, objašnjava i zašto se Španija čvrsto drži stava da ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
„Tu bi mogla da se povuče paralela i sa Kiprom. I njemu je severni deo okupiran, ali ne pada im na pamet da se odreknu tog prava. To su dve države koje su najtvrđe u stavu u vezi sa pitanjem Kosova u EU i koliko mi znamo one od toga neće odustati čak i kad bismo mi odustali“, dodaje Milivojević.
Na pitanje ima li mesta paraleli između Gibraltara i Krima, Milivojević kaže da je Krim bio u sastavu Rusije, a da je u vreme Nikite Hruščova političkim, administrativnim aktom bez ičije formalne volje pripojen Ukrajini.
„Krim je drukčija situacija, međutim, tamo je opet referendum odlučio. Nije bilo nikakvih sukoba“, kaže Milivojević.
Podseća da je i, kad je reč o KiM, posle rata opština Leposavić prisajedinjena tadašnjoj oblasti KiM i tako je i ostalo.
„Sada kad smo došli u situaciju da pokušavaju da odvoje Kosmet od Srbije, iz te činjenice izvlačimo zaključak da Srbi koji su na severu Kosova imaju zaista neka posebna prava, imaju više prava na Srbiju nego što bi drugi na Kosmetu imali“, smatra Milivojević.
Kad je reč o ratobornim izjavama britanskih zvaničnika povodom Gibraltara, prema mišljenju Stankovića, uprkos tome sukob Britanije i Španije oko Gibraltara nije opcija.
„Ministar inostranih poslova Alfonso Dastis kaže da se Gibraltar doživljava kao kolonija protiv teritorijalnog integriteta Španije, ali ne preti oružjem i ne mislim da će to biti rešavano bilo kojim drugim putem osim pregovorima“, dodaje naš sagovornik.
Milivojević ukazuje da bez obzira što su i Britanija i Španija članice NATO-a, svaka brani svoje nacionalne interese i podseća da je slična situacija i između Grčke i Turske, koje su, iako su članice Alijanse, „stalno u sporu“.
Prema njegovim rečima, ponuda Španije da se pitanje Gibraltara reši podeljenim suverenitetom je racionalna i pruža joj mogućnost da se „vrati u priču“. Španija je, podseća on, Gibraltar izgubila 1713. sporazumom iz Utrehta, a 1730. godine ta teritorija je i zvanično postala britanska kolonija.
„To je poslednja i jedina kolonija u Evropi i tu bi mogao da se primeni princip dekolonijalizacije. Mislim da je to jedan od mehanizama na koji Španija računa. Međutim, za razliku od situacije koju smo imali kad su u pitanju britanske kolonije Hongkong i Makao, gde su bili važeći ugovori na 99 godina, koji su u jednom trenutku istekli i Britanija je to morala da vrati istekom ugovora, ovde Španija može da se pozove na dve stvari. Ili na savremeno međunarodno pravo, koje poznaje dekolonijalizaciju kao princip, ili na samoopredeljenje naroda koje postoji kao jedan od 10 principa međunarodnog prava“, smatra Milivojević.
Suština je, napominje on, da Španija neće da se odrekne prava na teritoriju koja joj je nasilno oduzeta.
„Ova dva principa su važeća, prema tome, sve je na stolu“, dodaje Milivojević, koji ima razumevanja za britanski stav. Kako kaže, gubitak te teritorije za Britaniju bi značio i gubitak njene pozicije, a tu su i otvorena unutrašnja pitanja poput Škotske koja traži ponavljanje referenduma o nezavisnosti.
„Premijerka Tereza Mej je rekla: ’Branićemo Gibraltar kao Foklande‘. Ta vrsta zaoštravanja političkog rečnika što se tiče britanske pozicije je razumljiva, ali mislim da će se sve odvijati na terenu politike i da će se naći rešenje. Ako bi Španija uspela da na kraju postigne dvovlašće to bi stvorilo uslove i za prestanak statusa kolonijalizacije“, navodi Milivojević.
Stanković skreće pažnju da tridesetak hiljada stanovnika Gibraltara ima i ekonomske razloge da priželjkuje status kvo.
„Gibraltar se pretvorio u neku vrstu poreske zone, s obzirom na znatno niže poreze i na neke druge beneficije koje se nude kompanijama, pre svega engleskim. Postao je značajno ekonomsko sedište, pre svega na planu video-igara. Neki podaci kažu da se na Gibraltaru kontroliše 60 odsto svega što ta industrija donosi, a kažu da je bruto dobit bila 30 milijardi evra“, navodi Stanković.
Milivojevića čvrstu rešenost Britanije da ne dâ Gibraltar objašnjava i mogućnošću otvaranja lančane reakcije.
„Sasvim sigurno bi se otvorila Pandorina kutija u vezi sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Ne samo zbog Škotske. Sa ’bregzitom‘ će morati da se uspostavi i novi granični režim na relaciji Engleska–Irska. I tu se otvara sijaset pitanja sa ishodom koji mi ne možemo da pretpostavimo, pitanja koja se tiču dalje sudbine Ujedinjenog Kraljevstva. Gibraltar neće na to odlučujuće uticati, ali može da otvori temu koja bi se negativno odrazila na celokupni integritet i teritorijalni suverenitet Britanije na celoj njenoj teritoriji“, zaključuje Milivojević.
