Rekla bih da je ta Strategija jedan katalog obaveza za Srbiju i Crnu Goru koje su otpočele pristupne pregovore i otvorile zavidan broj poglavlja. Sada mogu da očekuju okončanje, odnosno završetak procedura prijema.
Ali uz koje uslove?
— Ne bih ja to nazvala uslov. To je pre svega dostizanje standarda koje EU ne zahteva samo od nas, nego je zahtevala i od svih drugih članica. Treba imati u vidu da je svaki proces pregovora za novo članstvo sam za sebe priča i da tu korene treba gledati u upitniku, a oni nisu identični. Uvek postoje neka pitanja koja su specifična samo za tu zemlju. Brisel posle svakog kruga proširenja izučava zaključke i postavlja nove elemente.
Da li to znači da svaka naredna zemlja ima teži put?
— Pred svakom narednom zemljom su komplikovaniji zahtevi. Otuda i ovo pitanje koje nije bilo dosad — pitanje rešavanja granica. To je rezultat ne samo činjenice da Hrvatska nije imala rešeno to pitanje, nego u onom postperiodu koji je nastao nakon objavljivanja odluke arbitražnog suda i razlika u načinu primene, odnosno neprimene svega toga. Zvaničnici u Briselu jesu vrlo zahtevni, ali je to izazov za ljude i društvo koji su angažovani da taj cilj ostvare. Podsetiću na ono što se skoro ne pominje i što je predstavljalo prednost za grupu zemalja Centralne i Jugoistočne Evrope, koja je bila u prvom i drugom krugu proširivanja, a to je da je tu prethodilo veliko spremanje — Baladjerov Plan o paktu stabilnosti. Francuski premijer Baladjer predložio je Pakt stabilnosti za Evropu sa okruglim stolovima u okviru kojih su se rešavali ti sporovi. Ni Rumunija, ni Slovačka, ni Češka ni Poljska nisu ušle u pregovore kod otvaranja poglavlja sa problemima koje su imale Slovenija i Hrvatske, ili koje mi imamo.
Johanes Han je naglasio da 2025. nije garancija. Da li se narod u Srbiji možda umorio od stalnog odlaganja prijema Srbije u EU?
— Postoji taj zamor, ali on je izlečiv. Čuli smo i taj novi termin da članstvo u EU treba da bude nacionalni cilj koji je ostvariv. Imali ste slučaj Slovačke koja je u okviru Višegradske grupe počela pregovore zajedno sa ostalima, pa su onda ti pregovori suspendovani zbog njenih unutrašnjih problema. Kada se problem rešio, oni su imali kraći rok kako bi ušli sa svim ostalim članicama Višegradske grupe i na kraju su uspeli.
Kakvu poruku Han šalje kada kaže da treba da udvostručimo napore za prijem?
— Ta poruka je značajna i motivišuća. Ona ne znači da ne radimo dovoljno. Imamo vrlo limitiran broj kadrova koji su angažovani zbog ograničenog budžeta. Broj izvršilaca u svim ministarstvima je reduciran, a samim tim je i broj ljudi koji rade na ovim konkretnim zadacima manji. To je veoma veliki posao — uraditi ono što se zahteva, pripremati i pisati te stvari — nije nimalo jednostavno. Zahteva ljude koji su kompetentni i koji imaju integritet.
Iz EU su rekli treba hitno doneti pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Možda je Han mislio na takav potez srpskih vlasti, a ne na ovu praksu?
— Strategija ima jedan vrlo dobar element, a to je dokument o normalizaciji. To je samo prazan list hartije. To je kreativan posao. Dokument o normalizaciji ne mora da bude naročito dug dokument. Postoji različita pravna arhitektura. Da li će Briselski sporazum, Sporazum o zajednici srpskih opština i neki drugi biti sastavni deo tog Sporazuma o normalizaciji? Kako će se on u kontekstu tog paketa koji se postigne o svim poglavljima prikazati? Da li će to biti odvojeno, da li će to biti kao deo izvršavanja obaveza iz poglavlja 35, to su sve pitanja na koja se ne zna odgovor. Treba imati u vidu da su tu potrebni dobri, maštoviti pravnici.
Dugo se priča o tom pravno obavezujućem sporazumu. Posle sveg tog vremena i dalje imamo prazan papir ispred sebe.
— To što je prazan papir može da bude i rezultat svega ovoga što se desilo u Španiji, što se desilo u pripremi ovog dokumenta i njegovog usvajanja. Ali i u kontekstu onoga što se odnosi na vlasti u Prištini, kako su oni nazvani — teritorija. Sve to je dobro i novi je momenat koji zahteva potpuno novu viziju i potpuno novu projekciju. Održana je sednica SB UN o Kosovu i Metohiji i američka ambasadorka nije govorila o dokumentu o priznavanju, nego o normalizaciji saradnje, što je veoma bitna razlika.
Službovali ste u Španiji, koliko je njima bilo bitno da Brisel usvoji „non-pejper“ za KiM?
— Pomogli su sebi i nama. Relaksirali su pitanje Kosova i Metohije. To pitanje nije jednosmerno i ne tiče se samo nas, nego se tiče i ostalih pet članica EU koje nisu priznale Kosovo. Normalno da sve ono što se desilo oko Katalonije zahteva drugačije angažovanje i tih članica koje nisu priznale Kosovo, što je rezultiralo onim što je sadržano u nazivu i broju — da Strategija ne može da se odnosi na Kosovo i da na Zapadnom Balkanu ne postoji šest država.
Strategija očekuje da poštujemo i spoljnopolitičke odluke EU i to što pre, a ne do kraja pregovora. Čitamo između redova da se to odnosi na uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji.
— Oni bi to želeli. Evropska unija uvodi sankcije na osnovu jednog dokumenta koji je osvojila. Taj dokument se zove Zajednička pozicija 944 iz 2008. i kojem mi nismo pristupili. Razlog je sankcioni mehanizam koji je u tom dokumentu i za koji smo već tada imali rezerve. Drugo, mi nismo članica EU — ne možete primenjivati restriktivne mere organizacije čija niste članica. Jedno su njihove želje, ali realnost je drugo. U EU mora da se poštuje nacionalni interes jedne zemlje. Mi možemo i moramo sačuvamo nacionalni interes. Njihov cilj je 2019, s obzirom da ističe mandat sadašnjoj ekipi i oni bi želeli da zatvore tu priču što pre. Međutim, to su samo želje.
Hrvatska je spremna da pomogne Kosovu na putu ka EU, rekao je Plenković Haradinaju samo nekoliko dana uoči posete predsednika Srbije Kolindi Grabar Kitarović. Kome se Plenković obraćao — hrvatskoj predsednici ili Vučiću?
— Mislim da je i jedno i drugo. Ne znam da li je ta ponuda da pomogne vlastima u Prištini rezultat nekih neformalnih dogovora unutar same EU da im oni budu neka vrsta instruktaže. U hrvatskim medijima se govori o tome da postoje razlike u tim odnosima u samoj Hrvatskoj, ne treba mi time da se bavimo, ali je činjenica da to ima refleksiju na predstojeću posetu. Umanjeni su izgledi nekih konkretnih rezultata i dogovora. Sve treba smiriti. Plenković se poziva na neki sporazum o ratnim odštetama, a mislim da sada tome nije vreme. Nadam se da će se učiniti dodatni napor i da će uslediti neka relaksacija koja će omogućiti da ta poseta ostvari barem neke od ciljeva.
Uoči Minhenske konferencije objavljen je dokument u kojem se navodi da raste mogućnost rata između Rusije i Zapada. Da li Evropljani treba da strahuju od novog oružanog sukoba?
— Ne verujem, iz prostog razloga što postoje dovoljno razrađeni mehanizmi, ne samo njihovi, već imamo i OEBS-ov Bečki dokument sa mehanizam kontrole rasporeda i pokreta trupa u Evropi. Tako je kreiran da svede na najmanje moguću meru učinak iznenađenja. To je više osnova za raspravu koja će se voditi tokom Minhenske konferencije gde učestvuje veliki broj vrhunskih stručnjaka bezbednosti. S druge strane, može da predstavlja jednu vrstu pritiska, s obzirom da je Ruska Federacija suspendovala primenu Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi, ali je nastavila da bude strana tog sporazuma, što znači da poštuje sve svoje obaveze vezano za limite. Ne verujem da takav rizik postoji.
