Komesar za proširenje Johanes Han je sa nacrtom Strategije išao u Vašington, verovatno po mišljenje, stav, saglasnost, kaže u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ generalna sekretarka Evropskog pokreta Suzana Grubješić.
Treba saglasnost Vašingtona za sve što se tiče Srbije, jer Amerika vlada delom Srbije, Kosovom, ocenjuje politički analitičar Saša Borojević. Ovako odgovara na pitanje da li Strategijom Evropska unija pokušava da dovrši posao Sjedinjenih Država, jer je Kosovo njihovo čedo, ili pak želi da im preotme inicijativu i dokaže da može i sama to da reši. Primećujući da je teško onom ko postane čedo Amerike, što smo videli i u slučaju Iraka, Libije, arapskih zemalja, Borojević podseća da se na Kosovu nalazi američka baza Bondstil, koja ima veliki broj vojnika i izuzetno je opremljena, a pri tome je na mestu pogodnom za kontrolu i Makedonije i Albanije.
„Čedo je, međutim, čedo dokle god imaju interesa na Kosovu i dokle god mogu da iskopavaju rude i da ih nekontrolisano eksploatišu. Dokument procureo od CIA kaže da je 500 milijardi evra vrednost rudnih bogatstava Kosova, a onda to čedo ima i svoju vrednost“, navodi naš sagovornik. S druge strane, smatra on, ima logike i u drugoj varijanti: da Evropa pokušava da dokaže da to može da sredi bez Amerike, jer Nemačka bi da se otrgne od uticaja SAD.
Prema mišljenju Suzane Grubješić, Evropska unija je shvatila da će, ako se ne bude ozbiljnije bavila Zapadnim Balkanom, uvesti bezbednosne rizike kod sebe.
Na pitanje da li je ključna reč Strategije proširenja, bar što se tiče Srbije, postizanje sveobuhvatnog obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, Grubješićeva kaže da to nije ništa novo i da je tako maltene od samog otvaranja pregovora 2014. godine kada je usvojen pregovarački okvir. Podseća da je tada, za razliku od drugih zemalja gde je poglavlje 35 bilo razno, za Srbiju ono značilo Kosovo i Metohiju, a kao novinu, u odnosu na nacrt Strategije gde se predviđalo da sveobuhvatni sporazum sa Prištinom bude postignut do kraja 2019. godine, u strategiji stoji formulacija „hitno“.
„Šta znači ’hitno‘ to tek treba da nam objasne evropski zvaničnici. Da li to znači 2019. ili posle 2019. godine to ćemo čuti“, dodaje ona.
Borojević specifičnost pristupa i neologizme kojima Evropska komisija pribegava kad je reč o Srbiji shvata kao dokaz da zapravo nećemo ni ući u EU. Ironično dodaje da mu je ipak drago što će Srbija moći da troši evropske fondove na obnavljanje svoje infrastrukture koju je ista ta EU, odnosno NATO bombardovao i uništio i čija je vrednost procenjena na blizu 100 milijardi evra:
„Pa da sačekamo da dobijemo tih 100 milijardi evra kroz fondove, a onda pretpostavljam da EU tog trenutka više neće ni postojati.“
Grubješićeva objašnjava da Srbiji, dok se ne učlani, na raspolaganju stoje IPA fondovi u visini od 200 miliona evra godišnje, dok će pristup strukturnim, kohezionim i ostalim velikim fondovima imati tek kao članica.
„Da uporedimo red veličina: IPA fondovi, a to je pretpristupna pomoć za šest zemalja (pet zemalja plus Kosovo) Zapadnog Balkana za šest godina iznosi četiri i po milijarde evra. Strukturni fondovi za Bugarsku iznose 10 milijardi evra, tako da posle članstva dolazi i novac“, navodi ona.
Grubješićeva pozitivno gleda i na činjenicu da je u Strategiji navedena 2025. godina, makar i kao cilj.
„Obično su naši zvaničnici istrčavali i govorili kada ćemo biti primljeni, a Evropljani su mudro ćutali i govorili da imamo perspektivu. Ovaj put su u Strategiju i Akcioni plan stavili 2025. godinu. Bez obzira koliko sad govorili da to nije zacrtano, da to nije ciljna godina, za nas to treba da bude ciljna godina“, kaže Grubješićeva.
Kad je reč o ključnim zadacima za Srbiju, pred kojom su, kako je predsednik Vučić rekao, Himalaji, Borojević kaže da bi Srbija dosad „200 puta uradila ono što od nje zavisi, ali ovde bar 80 odsto stvari ne zavisi od nje“. To se, kaže, odnosi i na bilateralne pogranične sporove sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom, a probleme imamo i sa Rumunijom, pa je čak i Mađarska rekla da će tražiti određene stvari od Srbije.
„Da je EU želela da Srbija uđe u Uniju, šta bi je sprečavalo da uradi kao što je uradila sa Rumunijom i Bugarskom“, pita on, dok Grubješićeva podseća da su te dve zemlje zatim stavljene pod nadzor upravo zato što su ušle nepripremljene.
Problem je, priznaje naša sagovornica, što EU kaže da ne želi da uvozi bilateralne sporove, a onda je sama prekršila to pravilo: uvezla je spor između Hrvatske i Slovenije, Kipar je primljen s nerešenim sporom…
Objašnjavajući zašto baš 2025. godina, Grubješićeva kaže da po nekom evropskom planu tada počinje reforma evrozone i tada će se dešavati velike promene u samoj EU.
„Ne znamo kako će izgledati Evropska unija u koju ćemo mi ući, da li će biti u jednoj, dve brzine, u koliko krugova, stare članice, nove članice. To ostaje da se vidi u godinama pred nama“, dodaje ona.
S druge strane, na pitanje da li bi nam EU progledala kroz prste za druge stvari, ako bismo potpisali sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom, Borojević kaže da su neuverljive priče o tome da EU ne želi da uvozi nerešene sporove.
„Sve što smo mogli da čujemo je po onoj staroj srpskoj izreci: ’Evo ti ništa i drži ga čvrsto‘. Jer taj sistem smo mi odavno osetili od strane Evropske unije. Ako je ovo nestabilan region, pa neka ga učine da bude stabilan. Šta smeta, jedino što ne bih voleo da ponovo to urade na milosrdan način, voleo bih da to urade ako može malo drugačije. Dakle, ako neko želi da ovo bude stabilan region to ne zavisi samo od Srbije. S druge strane, ako Evropska unija želi da Srbiju distancira od Rusije ona je morala već da je prihvati“, ističe Borojević.
On skreće pažnju na svojevrsno ubrzanje u odnosu Zapada prema regionu, koje se, kako dodaje, manifestuje i kroz Strategiju, ali i kroz žurbu da se Makedonija primi u NATO.
Komentarišući podeljenost unutar EU u vezi sa Strategijom i tabore koji su zagovarali različite pristupe, kao i stav Španije kojoj treba da zahvalimo što nije određen datum kada moramo da potpišemo sporazum o normalizaciji sa Prištinom, Grubješićeva kaže:
„Ispada da je Strategija razvodnjena taman toliko da reflektuje srednju vrednost želja dela Komisije i realnosti koje postoji u Evropskom savetu. Dakle, Strategija je diplomatski dokument sa kompromisima. Očigledno je da su od nacrta do usvajanja završnog teksta činjeni mnogi kompromisi. Španija je pre nekoliko dana poslala jedan u nizu non-pejpera i rekla da Kosovo ne smatra za državu, što je tačno. Španija je jedna od pet zemalja Evropske Unije koje nisu priznale nezavisno Kosovo i taj španski stav se reflektuje u Strategiji. Zato što umesto do kraja 2019. godine, kako je bilo u nacrtu da se sklopi taj sveobuhvatni sporazum o normalizaciji, sada stoji hitno. Šta znači hitno, videćemo. To da Španija ima na umu interese Srbije i Kosova čisto sumnjam, ona ima na umu sopstvene interese“, objašnjava Grubješićeva.
Prema Borojevićevom mišljenju, Priština ipak nema razloga da bude nezadovoljna time što je umesto formule Zapadni Balkan 6, na insistiranje Španije, ostala samo formulacija Zapadni Balkan, a razlog je sledeći:
„Priština je svaki dogovor do sada uspešno izbegla da sprovede: Specijalni sud još nije proradio, nemate ZSO. Sve ono što ima veze sa interesom same Srbije to Priština neće sprovoditi. A tek sad kada je Priština stavljena samo kao teritorija, a ne kao država imaju apsolutno motiv da izminiraju svaku stvar koju mogu“, zaključuje Borojević.
