Jedna rečenica sa jučerašnje konferencije za medije srpskog predsednika Aleksandra Vučića i evropskog komesara za susedsku politiku Johanesa Hana gotovo da je promakla svim medijima.
U izazove koji stoje pred Beogradom, Vučić je ubrojao i usklađivanje spoljne politike sa EU, uključujući i restriktivne mere, u čemu vidi dodatni pritisak na Srbiju zbog odnosa koje ima sa Ruskom Federacijom. Takođe, objasnio je da taj zahtev nije u skladu sa pregovaračkim procesom.
Dakle, Evropska komisija je u Strategiji, koja je politički akt, u suštini ponovila zahtev da Beograd uvede sankcije Rusiji, a istovremeno ta „obaveza“ uopšte nije na dnevnom redu pristupnih pregovora koje Srbija vodi sa Briselom. Da li je i sama EU prekršila sopstvena proceduralna pravila kako bi hitno ostvarila svoj geopolitički cilj — „proterivanje“ Rusije sa Zapadnog Balkana.
Do sada je, verovatno zbog relaksiranja pregovaračkog procesa, naglašavano da usklađivanje spoljne politike Srbije sa EU dolazi na kraju pregovaračkog procesa, ili čak i posle njegovog završetka, u intermecu između kraja pregovora i samog ulaska Srbije u Uniju.
Zbog toga novi zahtev Strategije EK za Zapadni Balkan zvuči pomalo iznenađujuće, jer prema njoj ispada da Srbija svoju spoljnu politiku treba što pre da uskladi sa politikom Unije. To u prevodu znači — raskidanje ekonomskih i političkih veza sa Rusijom i pridruživanje evropskim sankcijama protiv te zemlje.
Konfuzija nastaje zbog toga što se radi o nedefinisanim terminima, ocenjuje za Sputnjik politikolog Aleksandar Pavić:
„Kada se kaže ’što pre‘, to je isto to što je rečeno za pravno-obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom. Ali to, opet, nema tačnu vremensku odrednicu. I uopšte, ta cela strategija sama priznaje da nije čvrsto zakovana u kamenu i u njoj nema ništa što nas obavezuje da uradimo bilo šta do bilo kog roka, osim ako mi to sami ne kažemo“, kaže Pavić.
Strategija je jedva usvojena, dodaje on, uz protivljenje Španije, a verovatno i uz protivljenje još ponekog, i tako je koncipirana da više predstavlja spisak lepih želja EU.
„I, naravno, to je propagandna alatka da se Srbija gurne u pravljenje ustupaka koje suštinski ne mora da napravi jer nam 2025. godina nije obećana, nego je samo rečeno da ćemo ući ako sve bude kako treba i uradimo sve ono što sve traže od nas. Ovde se više stvara veštačka nervoza od strane EU lobija u Srbiji, uključujući i neke političare. Oni nam daju osećaj urgencije, da moramo koliko sutra da uradimo ovo ili ono, što je protivno našim interesima, a ni u jednom papiru se ne kaže: ’Vi ćete to morati da uradite do tad i tad, ili će slediti sankcije‘“, kaže Pavić.
Pavić naglašava i još jednu stvar koja se, kako kaže, ne pominje u srpskim medijima. U Strategiji se pominje da se radi na tome da zemlje Zapadnog Balkana postanu članice Energetske zajednice, što će, kaže Pavić, imati negativan uticaj na energetsku politiku Srbije prema Rusiji.
Strategiju moraju da poštuju samo oni kojima je stalo da Srbija po svaku cenu uđe u EU i ne pitaju za tu cenu, kaže Pavić. Međutim, kao država, dodaje on, ne moramo da je poštujemo.
Prema rečima Slobodana Jankovića iz beogradskog Instituta za međunarodne politiku i privredu, nema suprotnosti između dosadašnjeg pregovaračkog procesa i Strategije, jer nema dokumenata u kojima piše da će se usklađivanje spoljnih politika dogoditi na kraju procesa, već se kaže — „do kraja“.
„Do kraja može da bude na početku, u sredini, a može da bude i na samom kraju. Ono što se razlikuje u najnovijoj Strategiji EU za Zapadni Balkan u odnosu na prethodne dokumente jeste hitnost. Traži se, dakle, da se stvari hitno urede“, naglašava Janković.
Ako se pažljivo pročitaju aneksi Strategije, kaže Janković, vidi se da gotovo u svim oblastima Srbija i Crna Gora moraju ove i sledeće godine da završe sa reformama, a što se tiče Srbije i da reši pitanje Kosova i Metohije, ali i da, kako Janković kaže, uvede sankcije Rusiji.
„Ta hitnost govori o slabosti EU, govori o panici u EU upravo zbog promena na širem spoljnopolitičkom planu“, objašnjava Janković.
Strategijom EU propisuje se da Srbija sve mora da završi do 2020. godine, kaže Janković, ali Srbija ne mora da poštuje zadate rokove. Pre sto godina, Srbija je bila jedna od dvadesetak nezavisnih država na svetu, dodaje on, a sada treba da počinimo, kako kaže, salto mortale i da se odreknemo sopstvene države kada na svetu postoji oko 200 država.
Srbija ima ugovornu obavezu kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), a i u pregovaračkom okviru jasno je rečeno da treba raditi na progresivnom prilagođavanju spoljnoj politici EU, objašnjava stručnjak za EU Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije.
„Krajnji rezultat tog procesa je pre samog priključenje, a to je ne pre 2025. godine. Ali to je sve labilno definisano. To shvatanje postoji i zapisano je u našim ugovornim obavezama. U tehničkom smislu, to se radi kroz Poglavlje 31, spoljna i bezbednosna politika, koje nije otvoreno. Skrining je završen 2014. godine, ali naša strana nikada nije dobila zapisnik“, kaže Igrutinović.
Jedna od teorija zbog čega Srbija čeka četiri godine na zapisnik o skriningu Poglavlja 31 jeste da unutar EU postoji neslaganje u vezi sa tim da li u poziciji prema Srbiji treba uključiti i obavezu da Srbija uvede sankcije Rusiji, a druga je da zvaničnicima EU spoljna politika Srbije nije posebno bitna, dodaje Igrutinović.
Diplomatski pritisak da Srbija što pre uskladi spoljnu politiku sa EU postoji i on ne mora nužno da dolazi iz Brisela, već i iz Berlina, Vašingtona i drugih zapadnih prestonica.
„To je stvar tekuće politike i političke veštine. Naša obaveza, dakle, postoji, ali ne mogu da vas pritisnu zato što ne postoji obaveza da vi to uradite pet ili šest godina pre ulaska. Formalno će zavisiti od toga ako se otvori Poglavlje 31, da li će ono u sebi imati neka takozvana prelazna merila i kako će se u tom sklopu to rešavati. Ali sve je stvar dnevne politike“, kaže Igrutinović.
I on naglašava nepostojanje vremenskih okvira, a da li će politički stav iznet u Strategiji zvaničnici EU pretočiti u, kako kaže, neizdrživi praktični politički pritisak, da Srbija uvede sankcije Rusiji 2019. godine, tek će se videti.
EU to može da uradi kroz razne vidove pritisaka, formalno može to da uradi kroz otvaranje Poglavlja 31, ali sve zavisi od tekućih političkih događaja.
