Brisel — najveći praznik je gej parada
„Brisel je mali grad s mnoštvom migranata. Postoji samo jedna dobra četvrt, ona pored sedišta Evropske unije. Loših četvrti, naseljenih Arapima, Afrikancima, ima u izobilju“, kaže Darja Pereligina, koja je u belgijskoj prestonici studirala menadžment.
Prema njenoj oceni, stepen kriminala u belgijskoj prestonici je izuzetno veliki. „Nekoliko puta su mi lopovi obijali stan. Na ulicama ima veoma mnogo prosjaka… Mog komšiju je jednom prilikom uhapsila policija. Ispostavilo se da je manijak-pedofil — namamio je neku devojčicu u svoj stan, držao ju je tamo čitav dan, mada se uvek ponašao veoma povučeno“, priča ona.
Glavni belgijski praznik je, kako tvrdi, gej parada. „Na našem univerzitetu su uvek podizali LGBT zastavu. Tog dana je veoma veselo: ulicama idu automobili s di-džejevima, svi ih prate, dok ostale praznike Belgijanci obeležavaju kod kuće. U zemlji se insistira na toleranciji prema seksualnim manjinama“, navodi Darja.
Ona Belgiju doživljava kao zemlju u kojoj se predstave o uzajamnim odnosima ljudi veoma razlikuju od ruskih. To ilustruje pričom s predavanja iz filozofije, na kom je profesor upitao studente da li nameravaju da brinu o roditeljima kada ostare. Svega nekoliko njih je podiglo ruke u znak pozitivnog odgovora. Ona dodaje da žene rađaju decu u poznijim godinama i da ne brinu previše o njima, u skladu sa, kako objašnjava, nacionalnom idejom o nezavisnosti i individualizmu.
Nemačka — unapred isplanirani život
Katarina Čurbanova je dve godine živela u Nemačkoj, u gradu Pasau na jugu Bavarske, a jedno vreme je stažirala u Berlinu. Posle magistrature imala je interesantne ponude za posao, ali je shvatila da želi da se vrati kući.
„Ne mogu sve da radim po planu. U Nemačkoj sam odlazila na razgovore i tamo su mi ispisivali plan karijere po godinama — kada ću i koliko zarađivati, koju ću dužnost obavljati. I to ne važi samo za posao. Nemci i za susrete s prijateljima ispisuju nedeljni raspored. Sećam se da sam se s jednom nemačkom koleginicom dogovarala da pijemo kafu. Uzela je rokovnik i rekla mi: ’Za dve nedelje imam slobodan termin‘“, priča Katarina.
Kada je reč o međuljudskim odnosima, Nemci su veoma dobronamerni i pažljivi. U bolnicama, bankama ili prodavnicama ljude dočekuju s osmehom.
„Sve je to, međutim, nekako površno, nema bliskosti. Nikada ne znaš kako se neko zaista odnosi prema tebi. U Rusiji je normalno da neko nekoga pozove u tri sata posle ponoći i da traži pomoć. U Nemačkoj o tome ne može ni da se sanja“, tvrdi Katarina.
I muško-ženske odnose u Nemačkoj je videla kao planske, bez romantike.
„Ruski muškarci smatraju normalnim da devojci pomognu da obuče kaput, da joj pruže ruku u saobraćaju, da joj poklone cveće. U Nemačkoj vlada ravnopravnost, što znači da ničeg od svega ovoga nema“, navodi Katarina.
Amerika — carstvo nacionalizma i rasizma
Andrej je u SAD živeo više od sedam godina, a najviše vremena proveo je u Hjustonu, u Teksasu. Počeo je kao perač podova, a pred odlazak iz Amerike radio je kao nosač. U prvo vreme, život u Americi mu se činio veoma interesantnim, ali je kasnije shvatio da je bez veza veoma teško bilo šta postići.
„Porezi su suludi. Kažu da je tamo lako kupiti kuću i biti privatni preduzetnik. U stvarnosti, to je nemoguće! Za kupovinu najjednostavnije kuće potrebno je da se dve godine uzastopno plate porezi od oko 20.000 dolara“, priča Andrej i dodaje da je čoveku koji u Rusiji zarađuje jednu do dve hiljade dolara bolje da ostane kod kuće, jer je u SAD za takav životni standard potrebno zarađivati osam do deset hiljada dolara.
„U Rusiji za internet i televiziju plaćam 10 dolara. Tamo me je samo internet koštao 80 dolara. Ovde telefon plaćam pet, a tamo gotovo 100 dolara. I tako je u svemu. Zarađuješ više, ali i trošiš mnogo više!“, konstatuje on.
Cene medicinskih usluga su, kako kaže, kosmičke!
„Jednom mi je bilo loše, pomislio sam da je upala slepog creva. Pozvao sam hitnu pomoć, u bolnici su mi uradili rendgen, dali infuziju. Sledećeg dana kada sam došao da uzmem analize, dali su mi račun od 15.000 dolara“, priseća se Andrej.
Prema njegovom mišljenju, u Americi vladaju jak nacionalizam i rasizam. Afroamerikanac s kojim se družio mu je jednom prilikom rekao da crnci u Americi imaju samo dva izlaza — kriminal ili sport.
„U Rusiju smo se vratili nakon rođenja ćerke. Manje-više normalan vrtić u SAD košta oko 1.500 dolara mesečno. Prosečna zarada moje žene i mene bila je 600 do 700 dolara nedeljno. Ispada da jedan od supružnika radi dve sedmice samo za vrtić. U vrtićima decu ne hrane. Nema kreveta, deca spavaju u odeći, na podu, na podlogama za jogu“, kaže Andrej i dodaje da njegova ćerka nije imala s kim da se igra, jer američka deca sede kod kuće i igraju se s tabletima.
Sankt Peterburg za klasu iznad Pariza
Artem Krikunov je u Pariz došao 2008. godine, kada mu je bilo 24. Pet godina je studirao na muzičkoj akademiji, a zatim je dve godine svirao i predavao.
On navodi da se u Francuskoj oružje ne može kupiti legalno, ali da zato cveta nelegalna trgovina oružjem. Automat „kalašnjikov“ u Marseju se može nabaviti za 700 evra. „Još tada sam govorio da će se sve to završiti terorističkim napadima. Upravo su teroristički napadi 2015. i 2016. godine razlog za moj odlazak iz Francuske“, kaže Artem.
On dodaje da je u Francuskoj veoma teško baviti se malim biznisom. „Neki moji poznanici su želeli da otvore bar, a drugi knjižaru. Ništa nije uspelo. Jasno je da je to strancima teško, ali i za Francuze je smišljeno mnoštvo birokratskih zamki. Na primer, u zgradi je nekoliko decenija bila pekara. Prema zakonu, na njenom mestu ništa osim pekare ne može da se otvori. Sve je strogo regulisano“, kaže Artem.
Kada se vratio iz Pariza, iznenadio se koliko se Sankt Peterburg promenio.
„U mojoj četvrti izgradili su novi koledž, novu polikliniku, školu, vrtić, otvoreni su supermarketi. U gradu se pojavilo mnoštvo interesantnih mesta, barova. Sada shvatam da je Peterburg za klasu ispred Pariza. Tamo se za sedam godina ništa nije promenilo nabolje“, smatra Artem.
Autor teksta: Igor Karmazin (RIA Novosti)
