Moreuz Bab el mandeb (na arapskom „vrata suza“) razdvaja Afriku i Aziju i povezuje Crveno more sa Adenskim zalivom. Još od najstarijih vremena kroz njega su prolazili trgovački putevi Feničana, Egipćana, Arapa. Vekovima su za kontrolu nad ovim moreuzom ratovale velike sile: Portugalci, Turci, Francuzi, Englezi. Prema nekim podacima, na dnu moreuza se nalaze desetine hiljada brodova koje je progutala voda.
„On je više-manje sačuvao značaj koji je imao u 20. veku. Na primer Kina, koja sve više od Rusije kupuje energente, gas i naftu, i gradi snažne cevovode, ipak neće prestati da kupuje gas i naftu od država Persijskog zaliva i uopšte sa Bliskog istoka. Preko ovog zaliva prolazi više od sedam odsto čitavog trgovačkog prometa u svetu“, objašnjava ruski vojni ekspert Aleksandar Mozgovoj.
Kroz ovaj moreuz prolazi 65 odsto nafte iz Persijskog zaliva. Danas se u ovom području ne vode pomorske bitke kao nekad, već su se borbena dejstva premestila na obale: Eritreju, Somaliju, Džibuti, Jemen. Strah da bi moglo doći do ovakvog scenarija poslednjih godina izaziva kriza u Jemenu. Saudijska Arabija pokušava da poveća svoj uticaj prisustvom u ovoj južnoj državi. Zbog toga je i formirala koaliciju od 60 muslimanskih država i već dve godine neuspešno pokušava da nametne kontrolu nad Sanom. Međutim, šiitski pobunjenici, pomognuti Iranom, odolevaju i čak s vremena na vreme prete da će zatvoriti moreuz. Širina najužeg dela moreuza iznosi samo 26 kilometara i dovoljno je samo da jedan veliki tanker stane u „grlu“ moreuza i ulaz u Crveno more će biti potpuno zatvoren za saobraćaj.
„To se već jednom desilo za vreme arapsko-izraelskog rata. Ne sećam se koliko dugo je kanal bio zatvoren. Brodovi su plovili oko Afrike. Upravo tada su se i pojavili supertankeri, jer nije bilo profitabilno koristiti tankere male tonaže oko Afrike. Zato su izgrađeni ogromni brodovi od 200, 300, 400 tona“, objašnjava Mozgovoj.
„Iran pretenduje na ulogu regionalne sile, ali zasad nema dovoljno resursa da prekine plovidbu kroz Bab el mandeb. Tu su i Saudijska Arabija i Egipat. Oni mogu stvarati neke poteškoće, ali je malo verovatno da može da preuzme inicijativu… Tamo se nalazi i Ormuski moreuz. Ako se protok prekine, cene nafte će otići naviše i Iran će lakše moći da izvozi svoju naftu i prodaje je po većim cenama, ali zasad nema mogućnosti da blokira ni Bab el mandeb niti Persijski zaliv“, dodao je ruski ekspert.
Kako do toga ne bi došlo, oko Bab el mandeba su se stacionirale veoma ozbiljne snage. U Džibutiju se nalazi najveći broj baza u svetu. Prvu bazu su izgradili Francuzi, pošto je to bila njihova kolonija. Nakon njih su došli Amerikanci, Britanci, Nemci, Španci, pa čak i Japanci. Interesantno je da je Japan 2011. godine otvorio svoju prvu bazu nakon Drugog svetskog rata upravo u ovom regionu. U Džibutiju i Sudanu i Turska namerava da se učvrsti, iako već ima veliku bazu u Somaliji. Poslednji su se u ovom regionu pojavili Kinezi, prošle godine. Pošto ovom trasom prolazi njihov mega-projekat — morski „Put svile“ — i oni su odlučili da svoje investicije osiguraju vojnim prisustvom. Najveću nervozu zbog iranskog prisustva u Jemenu pokazao je Izrael. Kako mediji pišu, on ima pomorsku i obaveštajnu bazu u Eritreji, koja ima strateški položaj u Crvenom moru i na Afričkom rogu.
„Izrael ima izlaz na Crveno more preko luke Ejlat. On odatle šalje svoje podmornice sa krstarećim raketama ’Popaj turbo‘, dometa 1.500 km u Arapsko more, a one na nišanu drže Iran“, objašnjava ekspert.
Što se tiče ruskog prisustva u ovom području, Moskva ne pokazuje veći interes za izgradnju nekih vojnih objekata. Do raspada devedesetih godina, SSSR je imao bazu u severnom Jemenu. Prošle godine su mediji pisali o potencijalnoj izgradnji vojne baze u Džibutiju, dok je početkom ove godine predsednik Sudana ponudio Rusiji da u njegovoj zemlji izgradi vojni centar.
„Vođeni su razgovori da se u Džibutiju otvori ruska vojno-pomorska baza. Međutim, to je završeno bez rezultata jer je Džibuti zatražio milijardu dolara za to zadovoljstvo, bez razmatranja troškova eksploatacije i najma. Uz to, mesto koje je bilo ponuđeno, nije nam odgovaralo. Naši brodovi uplovljavaju u Džibuti, kako za uzimanje goriva, tako i za odmor posade i popunjavanje zaliha. Smatramo to zasad dovoljnim. Tartus (Sirija) nam treba, a Džibuti i Sudan ne. Formiranje takve baze u Sudanu bi koštalo milijarde dolara. Uz to, potrebni su i brodovi, kojih nemamo, znači treba ih graditi, potrebni su avioni, sistemi PVO, ne mora S-400, ali makar Buk M-3. Ni to nije jeftino. Pa bataljoni, morska pešadija, kako bi se zaštitilo naoružanje, skladišta, radari i slično. Da ne govorimo o tome da je i sama država veoma nestabilna, iako predsednik Sudana govori da će raskinuti odnose sa SAD, koje žele da mu pocepaju zemlju na pet delova. Možda to Amerikanci stvarno i nameravaju, ali i politika Kartuma stvara napetost i bez njih“, kaže Mozgovoj.
Rusija, osim dve baze u Siriji, pregovara i sa Egiptom oko korišćenja njegovih vojnih baza u slučaju potrebe — radi se o bazi pored Aleksandrije koja je najveća na afričkom kontinentu. Odatle možda ne bi mogla da kontroliše Bab el mandeb, ali bi sigurno mogla izlaz iz Sueckog kanala u Sredozemno more.
