Ipak, ono što je ovim povodom saopšteno, predstavlja neodoljiv poziv za komentar.
Ambasador Vujović se načekao da komentariše mirovne pregovore u Dejtonu. Gotovo četvrt vijeka. On je tada bio šef misije SR Jugoslavije u Vašingtonu i pružao je logističku podršku pregovaračkoj delegaciji. To je uradio sjajno, ali je radio samo to. Onaj koji je, po sopstvenom iskazu, donosio papire šefu delegacije, teško da ima prava da komentariše u stilu: „Slobodan Milošević je sjajan taktičar, ali mnogo siromašan strateg“. Vjerovatno u odnosu na dokazane strateške sposobnosti ambasadora Vujovića. Ili, u nastavku, on tvrdi da Slobodan Milošević nije znao da pregovara sa Sajrusom Vensom i lordom Dejvidom Ovenom sa kojima je provodio mjesece u razgovorima u Beogradu, Ženevi, Briselu… Ambasador Vujović je saznao sve o njima tokom jednog ručka, kada ih je neposredno upoznao u prisustvu jednom američkog novinara.
Nebojša Vujović nije učestvovao u pregovorima, ali tvrdi da zna kako je to Milošević radio. On posebno govori o pregovorima o distriktu Sarajevo, koji su se, navodno, odvijali pred njegovim očima. Nažalost, to nije tačno. To tvrdim kao neposredni učesnik tih pregovora i kao autor knjige „Pravila ćutanja“ (Beograd, 2004. godine, str. 193-221) gdje je detaljno opisan tok pregovora. Sa tim tekstom je bio upoznat i u cjelosti saglasan i šef zajedničke delegacije Slobodan Milošević. Tada je boravio u zatvoru Tribunala u Hagu.
Ambasador Vujović je zaboravio da je pravi hit u Dejtonu bio tzv. „Patrijarhov sporazum“. Do njega se došlo na sastancima rukovodstva SR Jugoslavije i Republike Srpske (24. i 29. avgusta 1995. godine) u dramatičnim prilikama i noćnim satima. U trajnoj neslozi, presudio je glas patrijarha Pavla koji je prvi potpisao dokument kojim je Slobodan Milošević, šef zajedničke delegacije imao „zlatni glas“ u odlučivanju, odnosno najveću odgovornost u pregovorima. Ovo je bio suštinski preduslov za zakazivanje pregovora u Dejtonu. Tek poslije „Patrijarhovog sporazuma“ počele su pripreme za Dejton.
Shodno odgovornostima koje je nosio, Slobodanu Miloševiću pripadaju i najveće zasluge za uspjeh plana koji je donio i održao mir u BIH. Svoj je posao obavio na briljantan način, iako mu neki (naknadno) odriču strateške sposobnosti.
Ali, iskreno, ne zamjeram Nebojši Vujoviću. Takva doza pretencioznosti kod mene izaziva poštovanje. Ponekad i zavist. Smatram da ukoliko je dobronamjerna, a nadam se da jeste, ne mora biti škodljiva.
Učestvovao sam u svim mirovnim pregovorima i inicijativama tih burnih godina, od 1991. do isteka 1995. godine. Ni sam ne znam koliko sam puta razgovarao sa lordom Karingtonom, Sajrusom Vensom, lordom Ovenom, Torvaldom Stoltenbergom, Ričardom Holbrukom…
Godinama nakon prestanka bavljenja politikom, na jedom skupu u Istočnom Sarajevu, obratio mi se momak iz povelikog društva u kojem sam i sam bio.
Sjećam li ga se, pitao je. Maglovito!
On je bio u mom obezbjeđenju, istina „treći prsten“. Sada se malo razbistrilo!
A, sjećam li se kada je lord Oven dolazio na pregovore u vilu „Gorica“ u Podgorici? E, to sam već potpuno pamtio.
„A znaš li kako sam ga ja, dok je bio u prolazu, posjekao pogledom, pa te pitam da ti se nije, možda, požalio na mene?“, objasnio mi je svrhu obraćanja.
„Jeste, prijatelju“, odgovorih mu pred svima, „još sa vrata me je pitao: ’Ko je onaj čovjek koji me tako posječe pogledom?‘“. Dugo mi je trebalo da ga umirim i da pređemo na drugu temu.
Moj se sagovornik ponosno uspravio. Ironija ga je promašila i odletjela kroz otvoreni prozor.
Crnogorci baš znaju da budu pretenciozni. Matija Bećković je odavno i sa dobrim razlozima napisao: „Crnogorci su sa Bogom na Ti“.
Mada, ipak u svemu treba imati mjeru.
