Majmuni, zatvoreni u male komore, u koje se uvodi gas: azot-dioksid. Ljudi koji sede u prostorijama izloženi većoj dozi tog gasa. Sve to organizuje jedno udruženje nemačke auto-industrije. Naravno da to u glavama mnogih ljudi budi užasna sećanja — na gasne komore u Aušvicu i drugde, na nacističku akciju T4 u kojoj je ubijeno 70.000 invalida. Sećanja na najmračnije poglavlje nemačke istorije, smatra Henrik Beme iz „Dojče velea“.
I stvarno smo mislili da više ne može biti gorih vesti o paradnoj branši nemačke privrede — proizvođačima automobila. Ono što je počelo kao „dizelgejt“ sa „Folksvagenom“ u SAD pa sustiglo i druge proizvođače, pa se proširilo kada je prošlog leta časopis „Špigl“ otkrio višegodišnje tajne dogovore proizvođača automobila („auto-sindikat“) — pa sada imamo novi stepen eskalacije.
Iako treba tačno proučiti kako je to eksperimentisano sa ljudima i da li je možda u pitanju naduvavanje jednog u suštini bezazlenog eksperimenta (zdravi ljudi tri sata u kancelariji izloženi izduvnim gasovima, i to količini koja je mnogo manja od one kojoj je izložen onaj ko živi u vrlo prometnoj ulici), eksperimenti sa životinjama su pre svega jedno: za osudu i naprosto — glupi. No, verovatno je u vreme serije eksperimenata sa majmunima (2015) proizvođačima već tako gorelo pod nogama da su još samo gledali kako da izvuku žive glave. A onda je u septembru 2015. eksplodirala bomba i „dizelgejt“ je krenuo svojim tokom.
Nakon što se saznalo za najnoviji skandal, videlo se pre svega jedno: uvežbani rituali proizvođača automobila dobro funkcionišu. U Dajmleru su brzo izjavili da su „užasnuti onim što se radilo u ime nemačke auto-industrije“, da se distanciraju — i da automobili tog koncerna nisu bili upotrebljeni u nizu ogleda. I Be-Em-Ve se naravno distancirao i saopštio da je ionako protiv eksperimenata na životinjama. Naposletku — to je malo duže potrajalo — iza ćoška se pojavio i Folksvagen i izvinio se, doduše, samo za „pogrešno postupanje pojedinaca“. A svi zajedno sada hoće da iznađu kako je do ovoga moglo da dođe.
Kako je do toga moglo da dođe? To je retko glupo pitanje. Zar nisu baš ta tri koncerna zajedno sa firmom Boš, 2007. godine osnovali Evropsko istraživačko udruženje za životnu sredinu i zdravlje u transportnom sektoru (EUGT)? Ta institucija, ništa drugo do lobistička grupa sa naučnim predznakom koja je radila za kampanju „čistog dizela“ nemačkih proizvođača automobila, naručila je niz eksperimenata. Ona je finansirala i studiju na ljudima u Ahenu, koja prvobitno nije trebalo da posluži za automobilsku industriju, ali se dobro uklapala u njene potrebe, jer kod testiranih osoba „nije mogla da se dokaže nikakva reakcija na inhaliran NO2“, kako to piše u izveštaju EUGT.
U upravi ovog istraživačkog udruženja — koje je odavno prestalo da postoji — sedeli su naravno visoki funkcioneri automobilskih koncerna. Ali, kao i u „dizelgejtu“, i sada bi argumentacija mogla da izgleda ovako: informacije nisu stigle do uprave, o tome je bio obavešten samo mali krug ljudi i sl. Biće žrtvovani neki „pešaci“, kao što je to bio slučaj sa menadžerom Folksvagena Oliverom Šmitom koji je nedavno osuđen u SAD. I — gotovo… Ostatak družine će činiti sama nevinašca. Nemački automobilski koncerni: pravi heroji trikova, varki i kamuflaže.
Zanimljivo je što kupcima to kao da uopšte ne smeta. Prošla godina je za „Folksvagen“ bila rekordna, „Dajmler“ je prezadovoljan prodajom. A u nemačkim gradovima ljudi žive među ulicama sa zagađenjem kakvom ni ljudi ni majmuni nikada nisu bili izloženi u eksperimentima.
