Niš, Leskovac, Ćuprija, Vladičin Han, Lebane, Aleksinac, Krupanj… U Privrednoj komori Srbije (PKS) nemaju precizan podatak koliko su turski investitori otvorili tekstilnih pogona u Srbiji. Turska je zasigurno, međutim, investitor broj jedan u našu tekstilnu industriju, i najavljuje otvaranje novih fabrika, kaže za Sputnjik sekretar Udruženja za tekstil, kožu i obuću PKS Milorad Vasiljević.
Prošle godine ih je otvoreno pet, a tokom posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Turskoj potvrđen je već dogovoreni dolazak turske „Taj grupe“ u Kraljevo. Tekstilna fabrika bi u tom gradu trebalo da bude otvorena na jesen, i kada bude dostigla puni kapacitet zapošljavaće 2.500 ljudi. I u Lazarevcu bi ove godine trebalo da počne proizvodnja.
„Pre neki dan smo dobili dopis iz Burse u Turskoj da nekoliko tekstilnih firmi želi da dođe u PKS da bi razgovaralo o mogućnostima otvaranja tekstilnih fabrika“, napominje sagovornik Sputnjika. Izvoz naše tekstilne industrije svake godine raste u proseku između 10 i 15 odsto. Prema procenama, na osnovu podataka za 11 meseci, njegov rast će u 2017. godini biti blizu 15 odsto. Zajedno sa izvozom kože i obuće, dostići će blizu 1,2 milijarde dolara, što je u odnosu na 2005. godinu 10 puta više, kaže Vasiljević.
Predstavnik PKS je podatke uporedio sa 2005. godinom, jer su upravo prve godine dvehiljaditih označile slom tekstilne industrije, koja je bila ponos Srbije između dva svetska rata, ali i profitabilna grana u SFRJ.
Jedan od najvećih industrijalaca predratne Srbije, Vlasotinčanin Vlada Ilić, srpski kralj tekstila, imao je 17 fabrika, mahom tekstilnih. Srpski štof je po kvalitetu bio odmah iza engleskog, zbog čega je Leskovac, po uzoru na grad koji je bio sinonim za kvalitetan engleski materijal, nazvan „srpskim Mančesterom“. Po dolasku komunista na vlast, kažu da je veleposednik kome je trebalo oduzeti bogatstvo izbegao streljanje samo zato što je intervenisao Vinston Čerčil, koji ga je upoznao dok je ovaj gradio jake poslovne veze sa Englezima.
U zlatno doba tekstilaca, u vreme SFRJ, 1989. godine njihov izvoz je iznosio pet milijardi dolara, napominje Vasiljević. Srbija je, kaže, u to doba u tekstilnoj industriji imala oko 250.000 zaposlenih.
„Dešavanja devedesetih godina prošlog veka — sankcije, bombardovanje — tekstilnu industriju su dovela na niže grane, a dokrajčila ju je pljačkaška privatizacija koja je usledila, pa smo početkom dvehiljaditih imali svega 25.000 zaposlenih, 10 puta manje. Ta slika se, naročito u prethodnih nekoliko godina, popravlja, i danas u tekstilnoj industriji ima oko 60.000 zaposlenih“, ističe sekretar Udruženja za tekstil.
On napominje da su uzletu tekstila doprinele i firme u domaćem vlasništvu, jer je reč o ozbiljnim kućama iz Beograda, Arilja, Ade, gde su poznati trikotažeri, kao i onih sa juga Srbije, od kojih neki proizvode plasiraju na najekskluzivnijim mestima, u Londonu, Njujorku, u svim metropolama.
„Tekstilna industrija se ponovo vraća na mapu Srbije, zapošljava žensku radnu snagu, to je radno intenzivna grana i uglavnom izvozi. To je spas za manje razvijena područja Srbije. I tu uglavnom i dolaze investitori, mada ih ima i u razvijenim delovima zemlje“, navodi Vasiljević i ističe primer Sombora, koji je, posle Leskovca i Novog Pazara, izrastao u centar tekstilne industrije. Uglavnom su u Somboru i okolini strane firme koje zapošljavaju 12.000-13.000 ljudi, ukazuje on.
Po oceni predstavnika PKS, sadašnji rast tekstilne industrije je samo početak. On navodi primer Pirota, gde je nekadašnjeg giganta „Prvi maj“ u stečaju upravo pred Novu godinu kupila kompanija „Mirolji“ iz Italije, koja je inače druga zemlja-investitor u srpsku tekstilnu industriju.
„U tekstilnoj industriji vrlo brzo nećemo imati dovoljan broj radnika, a to je i sada izraženo u centralnoj Srbiji i u Vojvodini. Zbog toga smo i pokrenuli priču oko dualnog obrazovanja, i predstavnici PKS će zajedno sa onima iz Ministarstva prosvete ove godine ići u intenzivnu prekvalifikaciju da obezbedimo dovoljan broj radnika“, kaže sagovornik Sputnjika.
Na pitanje kolika je prosečna plata zaposlenih u tekstilnoj industriji, Vasiljević napominje da je ona u prethodne dve godine povećana, i da ima firmi, i domaćih i stranih, koje mesečno isplaćuju blizu 500 evra. Prema podacima za 11 meseci 2017, pošto još nema zvaničnih za celu godinu, prosečna plata bila je između 320 i 330 evra, kaže sekretar Udruženja za tekstil.
On je, međutim, sa žaljenjem konstatovao da su sve firme koje su došle uglavnom otvorile pogone konfekcije.
„Mi smo u Srbiji izgubili primarnu proizvodnju, znači proizvodnju tkanina, prediva. Mi to u Srbiji danas nemamo, i uglavnom turske firme koje ovde dolaze otvaraju pogone konfekcije. To jeste zapošljavanje više radne snage, ali mi bez primarne proizvodnje imamo problem zato što domaće firme uvoze materijale i pomoćne materijale. Računamo da će to biti promenjeno u narednom periodu. Ima nagoveštaja da će takva fabrika biti otvorena u Paraćinu, gde je nekada bila čuvena štofara ’Paraćinka‘. Turci su prepoznali i tu mogućnost da otvore fabrike u primarnoj proizvodnji. Jeste to skuplja investicija, ali na duže staze donosi i više profita“, zaključio je Vasiljević.
