I „Zara“ bi da šije u Srbiji — glasila je vest u srpskim medijima. A sve povodom najava da je veliki španski „Inditeks“ zainteresovan za ulaganje u našu tekstilnu industriju.
Da li je i „Inditeks“, poput mnogih drugih stranih investitora, privukla naša jeftina radna snaga? Ili su možda čuli za slavnu prošlost naših tekstilnih fabrika?
Fabrike su imale za cilj da uposle veliki broj niskokvalifikovanih radnika u ruralnim sredinama. I odlično im je išlo.
Pa dobro, to baš ne zvuči kao slavna prošlost.
Kapiram da je u socijalizmu cilj bio da se ljudi samo zaposle, a bez motiva stvaranja profita to nije moglo daleko da dogura, zar ne? „Prvi maj Pirot“, „Mura“, „Beko“, „Kluz“, „Javor Ivanjica“, „Jumko Vranje“, „Niteks“, „Planteks“ su samo neke od velikih fabrika koje su zadovoljavale potrebe 80 odsto domaćeg tržišta. Godine 1998. u tekstilnoj industriji je radilo 500.000 radnika. Tada je izvoz iznosio negde blizu 15 odsto, znači blizu jedne milijarde dolara. Domaći proizvodi punili su police kako zemalja istočnog, tako i zapadnog bloka.
Pa to zaista zvuči fantastično. Recimo, „Beko“ je bio tražen u zemljama Skandinavije i u Engleskoj, a izvozili smo čak i u industrijski razvijenu Zapadnu Nemačku.
Tada je glasila vest: Kožna konfekcija „Moda“ iz Velikog Gradišta na tržište Zapadne Nemačke trenutno plasira 80 odsto svog ukupnog izvoza. Od početka godine izvezeno je više od 5.000 kožnih odevnih proizvoda i zarađeno 1.500.000 maraka.
Ali znam šta mislite — šefovi i partijski drugovi su mažnjavali tu lovu, a mučeni radnici, pre svega ženske radnice, bili su potpuno obespravljeni, radili su danonoćno, imali su mizerne plate i nisu mogli sebi ni odmor da priušte! Mada: radnice u fabrikama tekstila bile su čak simbol razvoja feminističkog napretka u Jugoslaviji. Držali su ih kao malo vode na dlanu. Pred polazak na godišnje odmore, u zdravstvenoj stanici preduzeća pregledaju se svi zaposleni, kako bi radnici kojima je potreban oporavak ili lečenje dobili uput za besplatan boravak na moru, u banji, nekom planinskom odmaralištu ili lečilištu.
A je l‘?! Pa dobro, i danas drže radnike u tekstilnoj industriji bivše Jugoslavije kao malo vode na dlanu, zar ne?
„Tražimo aprilsku platu do prvog, do 1. jula. A do 10. jula tražimo majsku platu. Topli obrok nam je dve marke i dvadeset feninga, pa sam jednom prilikom pitala gospodina sa dve marke i dvadeset feninga šta može da kupi — pola štruce hleba sa mirisom salame da mu radnik radi deset sati. Sramota! Ja i suprug smo po 30 godina — on 32, ja 30 — ostavili u toj firmi. I sada smo na ulici bez ičega. Bez prava na zdravstveno lečenje!“
Nisko smo pali. Šta se desilo sa našom tekstilnom industrijom?
Teško je i zamisliti da su ovde nekada žene radile kao singerice. Kada je fabrika privatizovana, novi vlasnik nije imao nameru da se bavi tekstilom, nego je uložio u drugi biznis, a tek hale kao su završile.
Klasika. Prodavali domaća preduzeća u bescenje, vlasnici prodali sve što je vredno, otpustili radnike i proglasili stečaj, a u najboljem slučaju zadržali neke radnike, ali uz izrabljivanje i maltretiranje istih za bedne plate. Bez obzira što ima i svetlijih primera domaćih tekstilnih fabrika, koje udružene uspevaju koliko toliko da se probiju na strano tržište, nisam baš siguran koliko njihov uspeh privlači kompanije poput „Inditeksa“. Pre bih rekao da
„Inditeks“ zbog ovoga razmatra Srbiju za svoju proizvodnju.
Ona je u potpunosti izmeštena u Kinu i druge zemlje Dalekog istoka, gde dobijaju jeftinu radnu snagu i ne moraju da troše profit na zaštitu prirodne sredine.
Eto, u Srbiji puno jeftine radne snage i niko ne vodi brigu o prirodnoj sredini. Jesu li to aduti koje želimo za poslovanje sa svetom? Ili je bolje da ulažemo u domaću pamet i proizvodnju, pa da kao nekad za vreme Jugoslavije svetu pokažemo šta sve možemo da napravimo?
