Od čuvene trijade Velike francuske revolucije, „Sloboda, jednakost i bratstvo“, nema ni traga jednakosti u svetu. Najbogatiji postaju još bogatiji, a većina siromašnih ostaje siromašna.
Uoči otvaranja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, organizacija „Oksfam“ objavila je još jedan izveštaj o imovini bogatstva i siromaštva na planeti. U ovom izveštaju posebno se ističe da je imovina najbogatijih ljudi na svetu 2017. godine ponovo porasla: sada samo jedan odsto svetske populacije poseduje 82 odsto ukupnog bogatstva. Čini se da bi tako i trebalo da bude — uz rast globalne ekonomije za manje od tri odsto, ljudi bi trebalo da postanu bogatiji. Međutim, imovina 3,7 milijardi stanovnika planete ostala je nepromenjena. Štaviše, bogati su se bogatili i kada je rast svetske ekonomije usporio.
Ukupno bogatstvo dolarskih milijardera od 2010. godine povećalo se za 13 odsto, a njihovo bogatstvo poraslo je šest puta brže od plata običnih radnika i zaposlenih širom sveta, piše ruski portal „Gazeta“.
To jest, zasad ovaj trend ne zavisi od prirode političke strukture i životnog standarda država — u demokratijama i diktaturama, republikama i monarhijama, u državama u kojima se vodi rat i kod onih koje vekovima ne znaju za ratove (postoje i takve) svejedno postoji podela na siromašne i bogate. Pri čemu bogati nastavljaju da se bogate brže od siromašnih.
Sredinom januara prošle godine, „Oksfam“ je objavio izveštaj iz kog proizlazi da se kapital osam najbogatijih stanovnika planete i 50 odsto čovečanstva izjednačio. Prema ekspertskim procenama, ukupna „imovina“ 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi na svetu iznosila je oko 426 milijardi dolara — u proseku 118 dolara po osobi. Istih tih 426 milijardi dolara krajem 2016. godine procenjeno je da je jednako imovini osam najbogatijih ljudi na svetu: Bila Gejtsa (75 milijardi dolara), Amansija Ortege (španski milijarder, vlasnik kompanije „Zara“, 67 milijardi dolara), Vorena Bafeta 60,8 milijardi dolara), Karlosa Slima (meksički milijarder libanskog porekla, 50 milijardi dolara), Džefa Bezosa 45,2 milijarde dolara), Marka Zakerberga (44,6 milijardi dolara), Lerija Elisona (43,6 milijardi dolara) i Majkla Blumberga (40 milijardi dolara). U ovoj osmorki je šest Amerikanaca i nijedan Rus, iako se Rusi po broju dolarskih milijardera nalaze među svetskim liderima.
Trendovi u raspodeli siromaštva i bogatstva u Rusiji ne razlikuju se mnogo od svetskih. Razlika u prihodima od 10 odsto najsiromašnijih i 10 odsto najbogatijih Rusa, prema podacima „Rosstata“ (služba za statistiku) u prvoj polovini 2017. godine (zasad su ovo najsvežiji podaci) je 14,3 puta. Ovo nije najveća podela na svetu, ali je prilično značajna. U ekonomski razvijenijim zemljama ona je manja. Prema prošlogodišnjem rejtingu ruskog izdanja časopisa „Forbs“ (za 2017. rejting još nije dostupan), ukupna imovina 200 najbogatijih biznismena u Rusiji je 2016. godine porasla za sto milijardi dolara — na 460 milijardi dolara.
Zbog čega bogati postaju bogatiji, a siromašni se ne bogate? Autori izveštaja „Oksfama“ smatraju da dobrostojeći stanovnici planete postaju bogatiji na račun pogoršanja radnih uslova za radnike i zaposlene. Istovremeno sa smanjenjem radničkih prava raste uticaj velikog biznisa na donošenje vladinih odluka, a takođe se povećavaju isplate glavnim akcionarima.
Vlasnici velikih kompanija koristeći stepen uticaja unutar svojih zemalja i transnacionalnu prirodu poslovanja, svuda diktiraju pravila igre državnim vlastima. Istovremeno, potrošnja u svetu svugde i dosledno raste, a velike kompanije uspešno eksploatišu jeftinu radnu snagu.
Pošto problem nezaposlenosti nigde nije u potpunosti rešen, a stopa nataliteta u svetu, iako mnogo manja nego u prvoj polovini dvadesetog veka, nastavlja da raste, konkurencija za radna mesta je velika. To omogućava vlasnicima kompanija da diktiraju svoje uslove i u isplaćivanju zarada.
Neke uspehe u borbi sa siromaštvom (inače, ovo je jedan od glavnih zvanično proglašenih zadataka rada Organizacije ujedinjenih nacija, zajedno sa vrlo neuspešnim pokušajima da zaustave međunarodne i lokalne oružane sukobe) čovečanstvo ipak ima. Konkretno, 1990. godine 1,85 milijardi ljudi ili 35 odsto svetske populacije živelo je ispod granice ekstremnog siromaštva. Međutim, od devedesetih godina, globalno siromaštvo brzo se smanjilo i u apsolutnom i u relativnom smislu. Prema podacima za 2013. godinu, broj ljudi koji žive u krajnjem siromaštvu je već bio 767 miliona ljudi, ali to je i dalje više od 10 odsto svetske populacije.
Naravno, izuzetno je teško rešiti problem siromaštva, a naročito socijalnih podela na globalnom nivou.
Povremeno deo problema siromaštva rešava velika humanitarna organizacija — među najbogatijim ljudima na planeti gotovo svi se u većoj ili manjoj meri bave pomaganjem siromašnima. Ali, jasno je da, dok god postoji usmerenost na rast potrošnje globalne ekonomije i oštra nejednakost na nivou ekonomskog razvoja država, najveća preduzeća će nastaviti da eksploatišu jeftinu radnu snagu u zaostalim zemljama.
Upravo zbog toga globalne međunarodne organizacije imaju za cilj takozvani inkluzivni ekonomski rast, tj. postepeno izjednačavanje (tačnije, približavanje) glavnih pokazatelja razvoja u siromašnim i bogatim zemljama, pri čemu, naravno, ne na nivou siromašnih.
Pošto problem nejednakosti ne može da se reši nasilnim metodama, čovečanstvo mora naučiti da demonstrira visok nivo svesti i koordinaciju napora država, najbogatijih biznismena i međunarodnih institucija. I da nastavi da se bori protiv siromaštva na planetarnom nivou. Ako je u poslednjih 30 godina broj siromašnih na svetu smanjen za više od polovine, postoje šanse da se postepeno iz siromaštva izvuče gotovo svi stanovnici planete. Ali ni to ne znači da će bogati prestati da se brže bogate od siromašnih. Socijalna jednakost, čak i da je u principu ostvariva, nije moguća kao jednakost prihoda, već kao relativna jednakost mogućnosti.
