Sa proslavljenim sineastom razgovarali smo upravo o toj ideji, ali i o merenju vremena filmskom trakom, bioskopu kao mestu rituala, negativnostima mejnstrima, „netfliksima“ kao filmskoj realnosti današnjeg vremena i idealima iz dela Dostojevskog.
Mnogo mladih ljudi iz sveta filma posećivalo je Mećavnik za poslednjih 10 godina „Kustendorfa“. Da li se i koliko njih do sada približilo filmskim velikanima zbog kojih su i dolazili?
— To pitanje nas vodi, recimo, u sferu voćarstva. Da li je uputno da se proba tegla koja je napravljena i stoji u nekom špajzu, hladi se, jer još nije došlo proleće. I kad uzmeš onu kajsiju koja je pretvorena u slatko, osećaš se k‘o da lebdiš. Tako je isto i sa ovim filmovima. Prvo, ovaj prostor je definisan nedostatkom simptoma savremenog sveta. Ovde se dođe u rekonstrukciju jednog sela koje nigde ovakvo nije postojalo, jer je stanište dinarske kuće podrazumevalo pet, šest kuća, a ovde je praktično simuliran Efesus, grad u Turskoj, u kojem je rođena miletska filozofska škola i koji je, otprilike, ove površine.
Dakle, kad se ovde dođe ti nemaš nijedan utisak o tome da živiš u vremenu u kojem su napućene usne i zategnuta lica u fotošopovima beg od stvarnosti i gde se, zapravo, fikcija, po nekoj ideji društva spektakla, kako ga je odredio jedan francuski pisac, sve odvija u toj fikciji proizvedenoj da čoveka odvrati od njegove prirode i njegove suštine. Ovde je sve obrnuto. Ovde je, zapravo, prvo gravitaciono postavljena ta glavna projekcija, koja ima visoku rezoluciju i dobar kvalitet zvuka, što nije karakteristika naših festivala. Onda se tu steknu svi koji tu treba da budu. Tu nema niko ko ne treba. Odnosno, Mećavnik nikada nije privlačio ni velike kriminalce sa zlatnim lancima, niti su tu bile starlete. Tu su uvek dolazili ljudi koji se, nekako, uklope u koncept u kojem je ljudska ideja veća od samog čoveka, a jednako važna kao i ljudski život.
Kažete da „vreme merite filmskom trakom, unazad“. Kroz razgovor sa mladim filmskim stvaraocima, koji u Drvengradu razmatraju ideje o budućoj saradnji, zaključio sam da oni današnje digitalne tehničke mogućnosti koje su im na raspolaganju smatraju neophodnim, dok na Vas gledaju kao na filmski uzor.
— To je svuda u svetu, samo nije kod nas, jer su na FDU učili ljude da ne treba da rade filmove kakve radim ja. Prve dve godine oni su imali zabranu sa FDU-a da dolaze ovde, onda su se volšebno okrenuli. Zašto to govorim? Zato što je vrlo važno da se svetski recepti kinematografije primenjuju, a ne usko gledanje na film. Da li je to američka B produkcija, pa ste imali 10 godina profesore koji su učili studente da se skraćeno izražavaju i da veruju u taj skraćeni, krimi, izraz. Ovde je to polje rašireno i ovde, uistinu, vlada zakon internacionalnosti. Zato što je internacionalnost sudbina čovečanstva. Ovde su svi dočekani sa najboljom namerom i upravo uzori, o kojima govorite, zapravo su danas rastočeni i sve ih je manje. Vreme o kojem sam ja govorio je vreme Antonionija, Bergmana, Roselinija, De Sike, američkih reditelja, Artura Pena… Sve je to negde stalo osamdesetih godina. A to samo govori da je taj centar svetskog idealizma, što je bio Holivud negde tamo do sedamdesetih godina, zapravo doživljava svoju suprotnost, i on postaje kao negativno određenje.
Kurs koji zauzimaju mladi ljudi koji ovde dođu, a oni su već izabrani po ukusu koji odstranjuje negativnost tog mejnstrima za koji ja mislim, nažalost, da nikada neće biti pobeđen, zato što će tehnološki proces da izvede film na potpuno drugi kolosek. Film će sve manje da bude sredstvo koje objedinjuje ljude u katarzičnim momentima na velikom ekranu. Gledajući film zajedno — film postaje stvarno veći od života, kako je tvrđeno u Holivudu. A danas je sve manji i manji, jer su to prostori u kojima se jedu hamburgeri, telefonira, prave selfiji i glasno priča. Ali film će da se, upravo zahvaljujući snazi tih mladih ljudi, izbori kroz traženje alternativnih puteva i već postojećih komunikacija koje idu od mobilnih telefona, do tih ’netfliksa‘ i čuda, koji su već naneli štetu filmu. Ali teba biti optimista i treba verovati da upravo ti mladi ljudi, ne samo ovi koji dođu ovde, nego oni koji su zaraženi tom vrstom filma, da će oni, zapravo, da prenesu nas i naprave neki događaj kojim će da izvedu neku tihu revoluciju i upute nas na stvarnu ljudsku dramu i na to što vredi u ljudskom životu i što je transponovano filmskom trakom.
A mogu li ti „netfliksi“ i slične stvari makar delom da posluže kao oružje za ostvarenje toga?
— Teško, zato što „Netfliks“ zatvara prostor. „Netfliks“, prvo, tržišno deluje. On za sedam dolara čoveku dâ da vidi koliko god može filmova da vidi u mesec dana. A jedan ritualni izlazak u bioskop koji može da se pretvori u ljubavnu priču, koji može da bude i trenutak skrivanja od nekog rata koji dolazi, ili bilo šta drugo, on će imati sve manje šanse. Ali ne treba biti pesimista. Uglavom, to će se iseckati na milion novih viđenja filma u kojem će, opet, svoje mesto imati, veće nego što sad ima, film koji je pametan, a nije glup.
Prošle godine ste najavili svoj novi film, koji ćete snimati u Kini. Dokle ste stigli sa tim?
— Ja pišem roman, kineski roman, koji je sadržan iz ideala literature Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Dakle, ja stvaram lik od kneza Miškina i Raskoljnikova. To će biti jedan čovek, u ovom slučaju. Moralna dilema koju on treba da razreši je, takođe, dilema Dostojevskog. Reč je o jednom čoveku čija ćerka raste, a on upada u nevolje tog ranog kapitalizma. Odnosno, u tranziciji u kojoj se nalazi Kina, u tom silnom obrtu koji proizvodi ljudske drame, gde u jednom trenutku taj čovek biva izložen pitanju, kad više ne može da vraća zelenašu lovu, on ga uputi na njegovu ćerku i predloži mu da njegova ćerka bude, zapravo, vraćanje duga tom bogatom čoveku.
Izvor: B 92
