Ove rečenice nalaze se u dokumentu koji će poslužiti kao osnova za pregovore o formiranju nove „velike koalicije“ u Nemačkoj između CDU/CSU i SPD-a. Dokument, inače, ni rečju ne spominje NATO, ali zato govori o jačanju evropske bezbednosne i odbrambene politike, ni rečju ne spominje transatlantsko savezništvo sa Sjedinjenim Državama, a akcenat stavlja na zajedničku evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku.
Može li Evropa zaista da uzme svoju sudbinu u svoje ruke i izađe iz američkog šinjela, pod kojim se nalazi još od kraja Drugog svetskog rata? Ima li mesta za razmišljanje o „postameričkoj Evropi i novoj geopolitici“, kao što to čine uticajni američki tink-tenkovi poput Brukings instituta? Ili je tako nešto nemoguće, makar dok Amerika ima svoje vojne baze u Nemačkoj iako Nemačku odavno niko ne ugrožava?
Ova su pitanja u „Novom Sputnjik poretku“ razmatrali nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović i Slobodan Janković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
Početna premisa razmišljanja sadržanog u ovom nemačkom dokumentu, da se „globalni odnos snaga iz osnova promenio tokom poslednjih nekoliko godina“, ocenjuje Slobodan Janković, „izuzetno je značajna zato što i sama Nemačka priznaje da je svet postao multipolaran“. „To je, u suštini, poziv na stvaranje novog pola sile, evropskog, koji Nemačka nastoji da predvodi“, dodaje on.
„Ovo nisu prazne reči“, komentariše Miroslav Stojanović najavu stvaranja evropske politike koja bi bila nezavisna od američke. „Treba podsetiti da je ovu rečenicu, oko mesec dana posle inauguracije Donalda Trampa, već izrekla Angela Merkel, saopštavajući da Evropa više ne može da se oslanja na Ameriku i da mora da uzme sopstvenu sudbinu u svoje ruke“.
Ipak, upozorava Stojanović, „Evropa neće moći lako da stvori političku uniju, a daleko je i od jedinstvenog evropskog odbrambenog identiteta, iako se u poslednje vreme dosta govori o evropskim oružanim snagama mimo NATO-a“.
„Smetnju evropskoj nezavisnosti od SAD“, nadovezuje se Slobodan Janković, „predstavljaju i američke vojne baze u Nemačkoj — ne možete biti samostalni dok je tuđa vojska na vašoj teritoriji — ali i države poput Poljske, pribaltičkih republika i balkanskih članica EU, koje otežavaju formulisanje zajedničke evropske politike koja bi bila nezavisna od SAD“.
To se najbolje vidi, dodaje Sputnjikov sagovornik, na primeru antiruskih sankcija, koje je EU uvela pod pritiskom Sjedinjenih Država, što je u jednom govoru pred studentima Harvarda i otvoreno priznao tadašnji potpredsednik SAD Džozef Bajden: „Ma koliko da se sada govori o potrebi za otopljavanjem odnosa s Rusijom, EU i dalje nastavlja da potvrđuje sankcije“.
Ni Miroslav Stojanović ne očekuje da će se brzo promeniti stav prema Rusiji, „uprkos pritiscima u samoj zemlji da se revidira taj tvrdi stav Nemačke koji, naravno, predstavlja američki rukopis“, ali ukazuje: „Bez obzira na to što (još) nema velike evropske emancipacije u odnosu na SAD, postoji čitav spisak svetskih žarišta i krupnih političkih tema u kojima postoji ozbiljno nesaglasje među njima, što otvara manevarski prostor u novom, multipolarnom svetu. Da više nema slepe privrženosti Evrope Vašingtonu, kakva je postojala u decenijama koje su za nama, videlo se nedavno prilikom glasanja o Jerusalimu u UN, a Evropa i Amerika ne slažu se ni oko Severne Koreje, sporazuma s Iranom, Pariskog klimatskog sporazuma…“
Da li su ovo znaci da je Evropska unija već počela da radi na uzimanju sopstvene sudbine u svoje ruke, ili je reč tek o prolaznim nesporazumima, kao što je 2003. to bila invazija na Irak, pa se posle sve vratilo na staro? S druge strane, šef nemačke diplomatije Zigar Gabrijel nedavno je otvoreno rekao da povratka na staro nema, čak i ako Donalda Trampa zameni neko mnogo konvencionalniji…
„Sve ovo jesu naznake promene kursa, i očigledno je da se sada nešto odlučnije ide u tom smeru“, smatra Janković, ali napominje i da „dodatnu prepreku za uspostavljanje snažnije, nezavisnije i ujedinjenije EU predstavlja politička nestabilnost u članicama same Unije, od Nemačke preko Francuske do Italije“.
Na drugoj strani Atlantika pak uticajni Brukings institut već govori o „postameričkoj Evropi“ kao, maltene, svršenoj stvari, okrivljujući za to Vašington koji se, kako ocenjuje, još u vreme Baraka Obame sam povukao iz rešavanja evropskih problema, a to stvara „novu stratešku realnost“ i za Evropu i za američke protivnike.
„Svaka vrsta američkog povlačenja otvara nove manevarske mogućnosti Evropi, koja ima ambicije da na svetskoj političkoj sceni ne bude periferna snaga. Tim pre što se, jačanjem Rusije i Kine, težište svetske politike pomera daleko od Evrope, a ona ne želi da ostane na periferiji“, komentariše Miroslav Stojanović, ali dodaje: „Inercija i stara praksa, međutim, čine svoje, i teško je napraviti raskid sa SAD koji bi bio frontalan“.
„U Nemačkoj postoji osećanje, koje praktično predstavlja političku platformu, da Ameriku ne treba iritirati u temama koje se nje posebno tiču, ali da se treba distancirati od Amerike gde god je to moguće. A ekonomsko rivalstvo Evropske unije i SAD dodatno pothranjuje politički rascep koji već postoji“.
Brukings institut u svojoj strateškoj analizi govori o tri moguće opcije koje Amerika danas ima u odnosu na Evropsku uniju: benevolentna nezainteresovanost, podrška destruktivnim tendencijama unutar same EU kako joj se ne bi dozvolilo da postane rival Sjedinjenim Državama, i ozbiljno mešanje u unutrašnje probleme EU kako bi ona ojačala, a istovremeno ostala u američkom zagrljaju.
„Brukings institut je u bliskoj vezi sa Savetom za spoljne poslove, i karakteriše ih zalaganje za internacionalističku i intervencionističku politiku SAD“, objašnjava Slobodan Janković, i zaključuje: „Amerika trenutno vodi destruktivnu politiku gde god je to moguće, što je i očekivano, budući da je ona sila u opadanju; uz uspon sila poput Kine i Rusije, njoj je i najjeftinije da deluje destruktivno i time pokuša da uništi svakog potencijalnog rivala. U tom smislu, ako SAD veruju da postoje elite koje žele da stvore jednu jaku Evropsku uniju, politički nezavisnu od Vašingtona, onda će one pre svega gledati da deluju destruktivno, politikom ’zavadi pa vladaj‘“.
