Još od samita G7 maja prošle godine, kada je nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila da SAD više nisu pouzdan partner i poručila Evropljanima da se uzdaju sami u sebe, slične poruke prema kojima vodeća zemlja Evrope treba „manje da računa na SAD“ i „uzme stvari u svoje ruke“ šalju brojni nemački političari.
Poslednji među njima, predsedavajući Minhenske konferencije o bezbednosti Volfgang Išinger, rekao je da je „u oblasti bezbednosne politike Nemačka tokom prethodnih decenija bila isuviše pasivna i polagala nadu u druge. Mi smo se oslanjali na američku zaštitu, američku vojnu pomoć, kao da je to nekakav bogom dati prirodni zakon. Dugo smo izbegavali da koristimo sopstvene napore".
U svetlu ovih izjava postavlja se pitanje — može li Nemačka zaista da napravi otklon od SAD kada je bezbednosna situacija u pitanju? Sudeći prema ocenama analitičara sa kojima je Sputnjik razgovarao, teško da će to biti slučaj.
Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost za Sputnjik kaže da je situacija prilično jasna kada je reč o odnosima, pre svega onim vojnim, između Nemačke i SAD.
„U ovom momentu američka vojska je prisutna u 36 vojnih baza i instalacija na teritoriji Nemačke, dok sa druge strane nemačka vojska nema nijednu vojnu bazu na teritoriji Amerike. Takođe, SAD su stalna članica SB UN, nuklearna sila i država koja ima najveći vojni budžet na svetu, dok Nemačka nije članica SB, nije nuklearna sila i njen vojni budžet je daleko manji od američkog, pa čak i Evropi nije najveći. Zapravo, Nemačka je vojno gledano inferiorna u odnosu na Britaniju i Francusku, kao i na Rusku Federaciju i Kinu. Dakle, radi se o državi koja ima izvanrednu ekonomsku moć i trenutno je ekonomski najrazvijenija država ne samo Evropske unije već i čitavog evropskog kontinenta, ali sa druge strane njena vojna moć ne prati onu ekonomsku“, objašnjava Rajić.
Tako je još od 1945. godine, podseća Rajić i napominje da je to deo nove bezbednosne arhitekture sa kojom se nastavilo i nakon završetka Hladnog rata, sve do današnjih dana.
„Sama činjenica da imate taj broj američkih vojnika danas u Nemačkoj govori da ta zemlja i nema previše izbora u pogledu ovog odnosa, ali i da Nemačka, na kraju krajeva, prihvata tu situaciju. Iako se gospodin Išinger, nakon što je izašao iz aktivnih političkih voda, sada naglas pita: ’Zašto mi to radimo?‘, zvanični Berlin prihvata tu situaciju i ne vidi svoj interes u tome je menja. Ako biste želeli da postanete ozbiljna vojna sila, morate da uložite velika sredstva, a mislim da Nemci na to gledaju pragmatično. Oni na američku vojsku na svojoj teritoriji gledaju kao na nekoga ko je njihov NATO saveznik i ko im zapravo garantuje neku vrstu bezbednosti jer su deo istog zapadnog bloka, pa novac umesto na razvoj svojih vojnih kapaciteta usmeravaju na razvoj nemačke privrede i povećanje standarda“, objašnjava Rajić.
Kako kaže, Nemačka će teško napraviti otklon od Amerike i iz još jednog razloga.
„Treba imati u vidu činjenicu da će novu vladu u Nemačkoj ponovo formirati Angela Merkel i da će u njoj najuticajnija stranka biti CDU — partija koja je jedna od najprozapadnijih i najproameričkijih stranaka u samoj Nemačkoj. Iako to često prolazi nekako ’ispod radara‘, oni to zaista jesu jer su liberali i CDU dve opcije koje su nekako najotvorenije za što tešnju saradnju sa Amerikom. Iako su nemački zvaničnici često isticali zabrinutost zbog određenih naznaka politike izolacionizma kod predsednika Trampa, američki predsednik je očigledno rešio da spoljnu politiku prepusti, u najvećoj meri, Stejt departmentu i kolegama iz neokonzervativnog krila republikanske partije koje je izrazito antiizolacionističko i izrazito prointervencionističko, pa mislim da će se Berlin bolje sporazumevati upravo sa tim činovnicima Trampove administracije nego sa njim samim“, primećuje Rajić.
Aleksandar Kamkin, viši naučni saradnik Centra za germanistiku u okviru Instituta Evrope Ruske akademije nauka, za Sputnjik kaže da su diskusije o izdvajanju evropske i nemačke bezbednosne politike iz delokruga SAD postale sve češće u Nemačkoj.
„O tome je govorio i Martin Šulc koji je rekao da bi američko nuklearno oružje trebalo ukloniti sa teritorije Nemačke, kao i da bi trebalo formirati Sjedinjene Države Evrope. Setimo se negativne reakcije Nemačke i na Trampove ucene povodom čuvena 2 odsto koje bi svaka država članica NATO-a trebalo da izdvoji od svog BDP-a za zajednički budžet Alijanse. Takođe, ništa bolje nije prošla ni ideja o stvaranju evropske vojske. Dakle, svi ovi projekti i pokušaji da se smanji kontrola i udeo Amerike u bezbednosnoj politici Evrope i Nemačke nisu od juče. U EU, a posebno posle potpisivanja Lisabonskog sporazuma, postepeno, sitnim koracima ali sigurno, Evropa ide ka nekakvoj svojoj samostalnijoj politici. EU pokušava da postane nešto više od pukog saveza zasnovanog na ekonomskih interesima, a u tom smislu je stvaranje evropske vojske jedan od važnih koraka, gde bi predsednik EU bio i glavnokomandujući tih oružanih snaga“, kaže Kamkin.
Međutim, kako kaže, uprkos retorici nemačkih zvaničnika, otklon Nemačke od SAD se može zasad samo hipotetički razmatrati.
„Dok je na vlasti politički establišment na čelu sa Angelom Merkel, Makronom i svim ostalim političarima koji podržavaju evroatlantske organizacije i ćutke priznaju dominaciju SAD u ekonomiji, a posredno i u bezbednosnoj politici, neće doći do nekih promena. Vidimo i širenje sistema PRO u Rumuniji i Poljskoj i prebacivanje dela naoružanja iz Nemačke u baltičke republike. To sve govori da Amerikanci nemaju nameru da napuste Evropu, a to od njih, izgleda niko i ne traži“, ističe Kamkin.
