U Intervjuu za „Iskru“ poznati reditelj pričao je o Mećavniku, filmu, pisanju, Emiru Kusturici i mnogim drugim stvarima koje se tiču umetnosti.
S obzirom na to da ste bili gost na ovom festivalu i 2014. godine, kakve utiske nosite sa ovog mesta? Možete li nam reći nešto više o Vašem doživljaju festivala i samog Mećavnika?
— O ovom festivalu i ovom mestu mislim sve najbolje. Grad je zaista predivan, pa se upravo tako i osećam kad god dođem. Potpuno je neverovatan osećaj kad vas ovde pozove lično Emir Kusturica. Još kao dvadesetogodišnjak sam bio zaljubljen u njegove filmove i ni u najluđim snovima nisam zamišljao da ću ikada imati bilo kakav odnos sa Emirom, a danas smo prijatelji. To je još jedan od razloga zašto se uvek obradujem njemu, njegovim pozivima i dolascima ovde. On je jedan od retkih genijalaca u istoriji filma.
Da li ste videli drugi grad, od kamena, jedini podignut u slavu pisca, a čiji je tvorac, opet, Emir?
— Nažalost ne, ali sad kad sam od Vas za njega čuo, imam veliku želju da ga posetim.
Da li je Mećavnik najbolji dokaz da se ne živi samo za umetnost, već i da je moguće živeti u umetnosti?
— To je fantastično pitanje i velika ideja. Svaka Vam čast na tome! Smatram da je to pitanje na koje bi pre Emir trebalo da odgovori, jer je ovo njegov grad i on u njemu živi. Ako se on oseća kao da živi u umetnosti, onda je u pitanju jedan od najsrećnijih ljudi na svetu.
Kako je Vatikan reagovao na seriju „Mladi papa“?
— U početku, Vatikan je reagovao tišinom. Prema mom mišljenju i tišina je reakcija. Ta tišina je očekivana, jer su oni zaista mudri i treba im vremena da daju zvanično mišljenje o nečemu. Snaga Vatikana je u toj tišini. Tek pre nekoliko meseci, zauzeli su stav koji je pozitivan. Rekli su da je moje viđenje odnosa čoveka prema religiji zaista iskreno. Stoga, u pitanju je zakasnela, ali pozitivna reakcija.
Kako je Džad Lou reagovao na vest da želite da baš on igra glavnu ulogu u toj seriji?
— Džad Lou nije bio moj prvi izbor za tu ulogu, ali se pokazao kao najbolji. Što se tiče njegove reakcije, bio je vrlo uzbuđen, istinski polaskan i fasciniran idejom da igra jednu tako zahtevnu ulogu.
Pored filma, bavite se i pisanjem. Šta Vam je draže od ta dva vida umetnosti i u kojem od procesa više uživate?
— Pisanje je proces koji zaista volim i u kojem iskreno uživam, što, posle ovoliko godina, ne mogu reći za režiranje, tj. za proces nastanka filma. Naravno, više novca se zaradi filmom i to je jedan od razloga zašto se bavim filmom. Opet kažem — jedan od razloga, jer nije i najvažniji, ali svoju sreću nalazim u pisanju. Kada pišem, pored toga što to činim u samoći, a samoću volim, kroz to pisanje mogu da oživim sve svoje sulude ideje, što film ne može da mi omogući. Film je ograničen raznim stvarima, od montaže do muzike i svetla.
Majkl Kejn, Džejn Fonda, Harvi Kajtel, Džad Lou, Toni Servilo, Šon Pen, Franses Makdormand… Postoji li neki glumac sa kojim niste radili, a želeli biste da radite?
— Sa mnogima bih voleo da radim. Želeo bih da radim sa Metjuom Mekonahijem, Lijamom Nisonom i mojim favoritom Benisijem del Torom. Želja mi je da snimim film sa Džekom Nikolsonom, ali se bojim da je kasno za to. Pokušao sam da ubedim Džina Hekmana da radimo zajedno, ali to nije bilo moguće, jer on ne snima od 2008. godine. U penziji je.
Da li mislite da Oskar, kao nagrada koju ste i vi dobili, i dalje ima relevantnost kao pre četrdeset godina?
— Zaista ne znam. Za mene lično, dobijanje Oskara je dobra stvar u smislu prestiža. Uvek će me smatrati oskarovcem, a to pomaže u realizaciji nekih budućih projekata. Definitivno je korisno, a značaj same nagrade nekad i sad ne bih poredio. To što je korisno dobiti ga je jedina konstanta. Nažalost, kada dobijete Oskara, svi vas pamte po tome, iako vaše celokupno delo prevazilazi taj jedan ili dva filma po kojima vas, zbog Oskara, pamte.
Da li trenutnu geopolitičku situaciju u svetu treba isključivo shvatiti kao nešto loše, ili bi za umetnike bilo bolje iz toga izvlačiti materijal za neko umetničko delo?
— Nisam baš osoba koju treba ovo pitati pošto ja volim da pravim filmove o ljudskim osećanjima, jer bez obzira na situaciju u svetu, osećanja su uvek ista. Nekad intenzivnija, nekad umerenija. Iz razloga što sam isključivo tumač osećanja, ja ne razumem ništa drugo oko sebe.
Da li ste poznavalac srpske kinematografije?
— Nažalost, u Italiji, zbog loše distribucije, nismo u mogućnosti da pratimo srpsku kinematografiju. Tako da, gledao sam samo Emirove filmove, a od svih njih me najviše očarava „Dom za vešanje“.
Rekli ste da ste počeli da režirate pod uticajem Emira Kusturice. Na koji način je on uticao na Vaš rad i koliko je on važan za istoriju evropskog i svetskog filma?
— Smatram da je Emir Kusturica jedan od pet ili šest najvažnijih reditelja u istoriji evropskog filma, a i Evropa je svet. On je na nivou Bergmana i Felinija.
