„Vidim, čitao si Marka“, kaže mi jedna dama koju ćemo za ovu priliku zvati Kuma. „Baš je, onako, iz srca napisao“, nastavi vidno oduševljena Kuma koja se, inače, iz petnih žila trudi da u svakom momentu promišlja glavom i „ne odaje se“. No, emocija rađa emociju, srčanost i čistota probijaju sve zidove, pa taman se neko čitavog života vodio onom maksimom Vita Korleonea da „osim familije niko drugi ne sme da zna šta misliš“.
Marko je, da objasnimo zašto je važan za ovu temu, srčani mladić koji sve radi stomakom. Zasad mu odlično ide, i njegovo vreme tek dolazi.
Međutim, ima ženu. I, hvala bogu, dete. Pa bi žena da Marko koristi mozak kako bi dete (što duže) imalo oca.
Voleo bi i on da majka njegovog sina mirno spava, ali ne možeš pobeći od sebe (uostalom, tada će i žena pobeći od tebe — jer se nije zaljubila u slinu), pa zato napisa, da uprostimo, ono što ga čini onim što jeste — „Oliver ima Bogdana. I Bogdan će imati Olivera“.
Kod Kume, docnije, pobeđuje mozak, pa uz cigaretu reče nešto u stilu: „literatura je literatura, a život nikako nije recitacija“. I skloni se na vreme, da „se ne oda“.
„Boj se ovna, boj se govna, kad će živeti“, rekoh na sve to, „aferim, Marko, sve ostalo nije život“.
Čitav dan razmišljam. Kopka me još od utorka. Ma traje to otkad je pre 19 godina otac Petar pokušao „da mi utuvi u mozak“ kako je „strpljen spašen, a sredina najbolja“.
Otac, kô majka, brine, pa sve govori vodeći se logikom da treba sačuvati glavu na ramenima, a posle ćemo se pozabaviti principima.
Do dana današnjeg ga nisam poslušao. Niti ću. Kakva, bre, sredina.
„Teško komuniciram sa okolinom, ali se zato to kompenzuje u nekim drugim stvarima. J… ljude koje svi vole. Takvi ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svijet… “, rekao je davno Branimir Džoni Štulić pre nego što je za života otišao u legendu.
Verovali, ne verovali, znam da se to Petru ne sviđa, ali mu je intimno drago. Još samo da mi izdaju oružani list za ovu jezičinu, pa Bog da me vidi.
To što je se Amerikanci ne pridržavaju, nikako ne znači da maksima „sa teroristima se ne pregovara“ nije tačna. Naravno da ne treba ići glavom kroz zid, ali previše kompromisa napravi od čoveka balegu koju potom oni raznesu na cipelama, žaleći se pritom da su „u nešto“ ugazili.
Teroristi nisu samo fanatici koji ne biraju žrtve, već svi oni koji čoveku uskraćuju da bude ljudsko biće, ograničavaju ga, nabijaju amove, a čovek je jedino čovek ako misli.
Aferim, dakle, Olivere. Aferim Zorane. Aferim, Mihailo. Aferim, Ćuruvija i Pantiću.
Životno je važno znati da kažeš „Ne“. Sve ostalo, potom, jeste život.
Svakako, možeš biti i avetefendija, pa ne samo sultanu, već i svakoj šuši i magli u pantalonama klimati glavom u znak odobravanja kako bi sačuvao kičmu. Međutim, sve posle toga je preživljavanje. Čuvajući kičmu postaješ beskičmenjak. Zašto si se onda i rodio.
Za ubijenog jagodinskog novinara Pantića ne znam, ali svi ostali pobrojani su pravili neku vrstu popuštanja tokom karijere. Ali nikako nisu ni pomišljali o kompromisu oko strateških stvari. Ako i jesu, netom su se pokajali. Rekli „Ne“. I platili glavom.
Aferim, junaci. „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“, da ne navodimo čiji je ovo citat.
Šta bi bilo da im je glava ostala na ramenima? Ništa. Postali bi gomila. Neprepoznatljivi. Živi, zdravi ali sakriveni iza sopstvene senke.
„Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. I za vas će ostati samo pepeo.
— Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža“, zabeležio je Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.
Pa i patrijarh Pavle se, taj svetac među monasima, dok je ležao na Vojnomedicinskoj akademiji pravio da spava kad mu u goste dođe neko sa kime mu ne prija da razgovara. I gluma spavanja je otpor, nepristajanje na kompromis, odbijanje razgovora samo da bi onaj drugi pomislio ili rekao kako je uljudan. A o uljudnosti patrijarha Pavla barem nema spora.
Nije, dabome, zalud Olivere. Nije zalud, Zorane. Nije zalud, Slavko i Milane.
Živiš, proživiš, no treba nešto i da ostane. Istorija nepogrešivo sve beleži. I ne beleži za vikend, već je to proces. Nije Bog mačka, pa da odmah skoči da vas ogrebe.
„Kad se ljudi saglase sa mnom“, konstatovao je svojevremeno Ernest Hemingvej, „uvek imam osećaj da sam negde pogrešio“.
I osta upamćen.
